Српкиње у служби отаџбини и народу

26

На глас о офанзиви, бацила је штаке, још са болесним ногама укрцала се у лађу за Солун, и пожурила да стигне своје другсве у тренутку кад су победници солунски јурили према својој измученој и опустошеној отаџбини. Стигла их је код Ниша и више се од њих није раздвајала. Учествовала је у целом напредовању српске војске увек прва међу првима и демобилисана је ова необична славна жена, која се није штедела, која је смрти смело гледала у очи, али ју је ова ипак поштедела. Демобилисана је 1920 год. пошто је своју војничку дужност до краја извршила и српску жену истакла као јунакињу првог реда. Данас исто тако као у рату пушком вешто рукује четком и крпом и у једном надлештву једино тим радом храни своје три девојчице. Четник Јелена Шаулић, кћи црногорског свештеника Шаулића који је морао пребећи у Србију, где је Јелена ступила у учитељску школу. Кад је настала окупација Србије, пошто су му Бугари обесили жену и упропастили целу имовину, Јеленин се отац са њом врати у Црну Гору. Страшан живот под окупацијом одлучи Јелену да оде у гору, где се нађе са друговима организованим у чету. Обукла се као и они, у борбама које су се водиле није ни у чем изостајала иза својих другова. Увек прва, свуда и у борби и у послу. Без лекара и болничарки била је једина сестра нудиља својих рањених другова. Она је умела да одушеви тако своје другове, да је постала духовни вођа целе ове организоване јуначке дружине. Све тегобе тешког четничког живота по шумама, гудурама и кршевима црногорским мушки је она сносила. По њеној издржљивости и јунаштву нико не би у њој познао жену. Једино лепо женско лице одавало је њену женскост. Аустријске власти чиниле су све могуће да се докопају ове јуначке девојке, оца су јој неколико пута водили на мучење, да би казао где је, чинили су потере и уцењивали њену главу, опалили су јој ствари, књиге и њену учитељску диплому, поручивали су јој, да ће је кад је ухвате исецкати на комадиће, али све то није застрашило ову јунак-девојку, велику патриоткињу, да издржи две године до краја окупације. У часовима одмора певала је ова интелигентна Српкиња лепе патриотске песме, и водила свој дневник који је врло интересантан. У њему описује све тегобе и лепоте четничког живота. Из њега се чита сва величина карактера и лепота душе ове дивне девојке. Дочекала је слободу свога народа, за коју се надчовечански борила, али је није дуго уживала, послужила је још непуне две године потом своме роду као учитељица, носећи у себи клицу болести, коју је као војник задобила. Кад је девојка Јелена Таулић са прошлошћу једног сјајног ратника умрла 1920 године још млада, свежа и лепа, растужила су се за њом сва села и вароши, кроз које је са својом четом пролазила и који су је тајно помагали, оплакали су је сви станов-