Српска независност

— 240 —

Крнвошнјани — мислећи да неКе бити аустријаици залијечилн пошл.едњих претјНг.Ђених рана — а не слутеКн да се тога даиа у Бечу била већ делегација окупила, која ће рачуна тражити о обманн владе да су Крнвошијани несталп с овог свјета, а ашви уточишта нашли у Црној Гори. Но и ако бијашн поход за њих пзненадаи, опет се у брио сакуппше н заузеше положаје. Војске аустријанске од Дворичког Ждрпјела ннз Зврстанско ноље п од Драгал.а у нравцу Буковице упутиле се бијаху Кривошијанима који заузеше положаје по врху Грандовине. Жестокн се одиоче бој који је трајао у иеизвестности до самог подна. 'Гек око подна одпочеше друга п трећа колона аустрпјанска да пзмичу. А већ око три уре послнје подне измнцање њихово пређе у бегство. Кривошпјани их гонише док их угнаше у Дворнчко Ждријело п Јанков врх, од куда пх обрани јака ртезерва, која се у шанчевпма и Фортицама ту утврдпла. Погибија је била од аустријанаца велика, јер самих глава Крнвошпјани носјекоше око 100, број мртвнх н рањених иепознат је. Кривошијанн изгубише 2 на мртво н 8 рањених. Крсто Радојчић, син познатог кнеза Милана Радојчића. вође Кривошпјана од 1869 год. погибе јуначкп тога дана за слободу свога народа. Крсто је момак тек настао бно, једва ако је напуиио 26 год. а обећаваше мпого, јер га Кривошпјанп у свим њиховим договорима слушаху као зрела настала и опробана човјека. Крсто је свршно као благодјејанац Њ. В. на Цетињу осиовне школе и Богословију са врло добрим успјехом. Своме нлемену служаше као учитељ напуњавајући духом слободе н народне идеје младеж кривошијанску, који ће, угледајући се на њега, достојнн се ученици његовп назватп моћи. п спомен му незаборавности дићи јуначком издржљпвости и тврдом вјером у надп даће жељеној светој пјели уснјети кадрп бити. Прва колона аустријанска која је од Леденица и црних нутлова почела била оперирати дочекана бијаше 7 о. м. од Леденичана и Ришњана. 0 овом жестоком боју који се до саме ноћи продужавао, аустријанци бејаху тако жоетоко пораженн и разбијени, да су свој снас тражили, не у резерви и утврћењима која пмају у Црквице, јер нм ни то не бијаше по њиховом усплахпреном мњењу довољна одбрана

ЛИбФДК

ИЗ ИСТОРИЈЕ Дрхонти1е Дукљанске 'Зентске)КРАЉ ВЛАДИМИР II. од 1101 — 1113 г. (свршетак) II. То се све и обелодани, кад је Ђорђе „докоиао" (серИ) ге$лшт из руку „најцрњих људи-, јер они онда и обелодане, да је Јакинта направила „смртоносно пићс" и да су га краљу дали П1Ш181ГС8 1 ) ејив. За то крал, Ђорђе и хтедне да похвата и оне који су наговорили Јакинту да направи отровно ниће и оне, који су а то су синови и унуци Радославови, но они су о томе благовремено били извештени па зато и умакну у Драч, стрицу Гојнславу.* Сада једни друге и обелодане и свачије дело изађе на видело, јер се заклела земл>а рају, да се тајне сваке знају. С тога и изј уби морални значај, како 1 т. ј. министри његови. г Цигло ухвати Грубешу и бацж у тавниду у Скадру.

од њнхових гоните .Ђа'; — него се упутише к мору у правцу Ораховца. У овом јупачком и крвавом боју пало је толнко аустрнјанаца да је разбојнште у крвн пливало. Све топовске мазге бијаху поубијане ; много муниције топовске а н пушчане допаде руку устаника, као н другог војннчког материјала, ме^у којим и три заставе. по свој ирилицн. по гласовнма којн од туда стигоше, да 1«е битн снгналне. Ме1)У крнвошпјанима овладала је такова радост пеонисана, да са тврдом падом уздају се своје ноложаје одржаги и са уснјехом се боритн нротнву 100 струкој снли аустријанској." о којој говоре да је бројем силна, а јунаштвом стидна. 11 о. м. био је незнатан окршај нзмеђу једно 20 момчади крнвошиј ске и једне компаније аустријанаца којн су по воду билн дошлн. Крнвошијани их из бусија дочекаше п иреноловише, ови јадницн сташе у дреку внкатн док нм из шанчева потнора не дође те остатак спасе. Оваке ситне чарке догађају се даномнце. Сваким даном очекује се глас да ће се одметнути остала нлемена бокешка; као : Грбаљ, Побори, Мајине, БрајиКи и Наштровићи. Ако би се то догодило то ће Аустрија требати да рачуна с мањом снагом устаника него их пма у Херцеговнни. Свакојако такови су изгледи да овом устанку краја бити неЂе ннгн да ће му Аустрија ишта моћн нахудити. нри свему што је исти остављен сам себн и својој јуначкој мишицп. без нгђе нкакове номоћн са стране браће своје која се днче назнвом „слободне". У Херцегов^ши устаницн су се раздијелпли на мање чете, које крстаре по свој Херцеговини и неком дијелу Босне. Скорих дапа чућете новнх гласова и отуда док се мало боље принреме. Стојан Ковачевић поналио је у доњој Херцеговнни некокнко Фортица. Гласа се да ће се и Гацко одметнутн, које је до сада у миру стајало. ПОЛИТИЧКИ ПРЕГ/1ЕД Носле мучних напора пошло је Гледстону за руком да умири Ирску. Гледстон је био изабрао најправеднији и најнрактичнијн начин да учини крај немирима, којн су Јакннта и њен невинн и патриотнчнн снн Ђорђе (ргор(ег пеуцИат та1пв ејиз) и свн Радославићн, који се већ враћају у Дукљанеку под непријател,ским барјацима, г са непрнјатељском војском н губе п независимост лукљанске краљевине." Још нам остају не решена нитања: Какво зло чнне ови г најцрњи људи" Вукану трујући његовога зета? Где је клица ове вражде и раздора у обитељи краља Војслава (ослободиоца Зенте). Одклен су Радославићнма аиИцш шшнс1 (старннски непријатељи) Рашки жунани ?

Прогоиство Ђорђа стоЈи у све8и са нападом цара византијског Кало-Јована I. 1118—1143 победиоца Кумана, на рашког жунана Уроша 1126 годиие. Кннам (стр. 11) веди.- да су Срби устали и т. д. Хониат вели (ст. 11). „Цар нредузме поход нротиву Тривала, који се и Србима зову вбог нарушења уговора," на је норобио, попл>енио српску вемњу и „повратио се (цар) са огром1. м нхачком и мноштвом пл>еника, које је населио у Азији, у области никомиднјској, па једне уписао у „војску," а друге „у ратаре" Монах Јеврем (Јерћгаешив стр. 163 н 164) онет, описује у стиховима овај рат противу жупана Рашког Уроша и нротнву Ђорђа крал.а Д>-к.1.анског, где се Радославићи борили у редовима грчке војске противу своје отаџбинс н свршује овако: „Безброј робл>а (српског) у крај внтинијски „Нрсбацивши (прско морскс нучине) одиесе их „И код Никомнднје нх нассли: рНеке од њих у воЈску уврсти. „Друге опет у р^ју записа."

од годину и више дана овамо владази у Ирекој, где еу бееавеени агитатори, користећн се неправилним н ненраведним стањем тамошњих аграрних одношаја, непреетано дражили народ и нротив власти и против власника (сиахија; земал.а. Проучавајући озбиљно те одношаје и водећи бригу и о народу и о гоенодарима земље, Гледстонје пустио све непријатеље Вел. Вританије и унутрашње начелне противнике своје да свакојаке гласове проносе о Ирцима; он је, шта више, с највећом резервом поступао нрема агитагоримаирскпм и тек у крајњим случајевима дозвол.авао је законску нримену нротнв њих. Наравно да су ханшења појединих првака ирских још нећма буннла земху и давала протпвницима либералног минпстарства непрекидно обилату храну за успешно агитовање. Више пута долазио је ц сам онстанак Гледстоновог кабннета у нптање. Но први министар краљице Викторије није много марио за ту хуку п буку у противничком логору; он је постојано п енергичпо радио на своме плану, да измири и задовољи Ирце, и та ностојаност његова крунисана је дапас успехом. По аутентичнпм весгима из Лондона учињен је првн одсудан корак за измирење. Гледстон је сменио досадашњег вице-краља Ирске и поставио је на том високом положају Лорда бреисега државника озбиљног и прнзнатог, који је чувен са своје карактерности и правичности, а притом популаран у свој Енглеској на и у Ирској. Другп великн акт, којнм је Гледстон отпочео умирење Ирске, ослобођење Парпелово и осталпх во!>а ирског покрета, дејствовао је још повољније на раздражене духове у земљи. Но Гледстон се нпје хтео само с тим задовољпти ; он је све те прваке позвао себи и ступио је с њнма у преговоре, да из њиховпх уста сазна жеље и иотребе народа Ирског и да на тој једино правилној основн приступи коначном умирењу Ирске. — Ми се искреио радујемо овој нроменп ситуације у Вел. Вританији п желели бисмо у иатересу Енглеске, да Гледстон доврши до краја отпочето Ш. МПш1а е1 цша аер1ет ПНоЈ; ћаћеђа!., но1иЈ1 зеп-аге засгатепГиш Гга*п аио Ка«1о81ато, ке<1 1и1И НН јирраппии Хеп1ае е1 <1еАМ Шат ПНо зио В1а<Нт1го. Сае(еН Гга1тсз Во<1ш1. чша ШарНсиН Иео ресса1ши ра!гн еогит ргор1ег регјипат, ћпс Ши^ие рег ргоујисЈав с^иј1ап(еб е1 р1ипша сошпнМеп1св опшев т Не11о тог1ш вип1 \чуеп1е ра1ге еогиш, иоп ипо (|ш<1ат <Не зе<1 цикцие Јстроге аио. 1 Ргез. ИЈс1. сар. 40 1 т. ј. Како је Михала нмао седам синова није очувао ваклетву своме брату Радославу него му отео жупанцју Зенте и дао своме сину Владнмнру. Остала браћа Бодииова, за то што није бно Богу угодан грех њннога оца за погажсње заклетве, овамо и онамо јездеНп по земхама и учествујуКи у многим ратовима, сви су у рату поумнралн Још аа очнна живота, али не у један дан, него сваки у своје време." Дук.љ. гл. 40 Краљ Михала ногазио заклетву брату Радославу и отео му „ очевину " у Зенти, и дао ју своме најстаријем сину Владимиру. Кад се краљ Михала оженно рођаком цариградског имнератора Константина Мономаха, како маћије обично не трпе своје пасторке, њих и упуте у ратовање, те сви изгину у бојевнма осим Бодина и унука Михаловог Владимира Владимировога. Овај доцније краљ Владимир и владао је очевином а и отетом и проклетом земљом, около које се и одпочела борба. Травунија је била свагда у свези са Србиом. И још је Властимир удао своју

дело, те да још јаче утврдп владавину своју. — Бечки листови нрестављају кнежевину Бугарску као легло руских агитациЈ *а протнв АустроУгарске. Иод заштнтом бугарских власти, прпчају ти бечки листови, органнзују н,рногорски официри добровол»ачкс чете н упућују нх са потпуном опремом у Босну и Херцеговипу. Руски официри и добро во.ђцн непрестано стижу у Бугарску, те се тнм добровол»ачким четама иридружују и одлазе на бојно ноље. Из Русије долазе чигави товари оружја и муниције и све се то отправл.а у Босну. У свима бугарским варошима постоје одбори за скунљање прилога, не само за нејач босанску и херцеговачку, но отворено и за устапике. ИЗ ЛИСТ0ВА а. српских ..Застава" доноси нод насловом п Савезнички услови" врло значајан чланак, по сво) прилици из пера самог Светозара Милетића, који ево износимо наншм читаоцима у целини, у толико нре, што расправља исто, по целокупно српство тако важно питање. а кога се тиче и наш данашњи уводни чланак : „Како је босанско херцеговачко питањс још на дневном реду, особито у мађарској преси, и како смо ми саопштив у 59 броју листа језгру чланка, који је о том у 107 броју ,П. Наплова 1 - изишао, у ком се пише о условној предаји окуповани области Србији, приметнли, да међу условима наговештенима има и таки. с којима се неслажемо, но о том да ћемо засебно писатн, као што смо то и у другом чланку себи задржалп: то се сад на то враћамо, да би и с те стране питање босанскохерцеговачко разсветлили. Ми ћемо да истакнемо н{\јглавније тачке ти услова. „Све донде „вели ,П. Н." док ми држимо Боспу и Херцеговину заузету, све донде је Србија унутра у заједници југословенски аспирација. тежња : чим се Србија нашом номоћу увећа, остаје она изолована (усамљена) у југославенским аспнрацијама баш с тога, шго је задовољна. Цзолована ће бнти н спашће на нас. Сиашће на нас, јер од свију суседа њени само се ми не бојимо од ње, за услуге њене дакле само јој ми можемо чинитн услуге у замену. Шта јој може осим тога дати Русија? Нразне наде. А шта јој ми можемо одузети ? Све."

кћер за Нрајину сина жупана Бела-Уроша. Кад се нскопао и затр'о дом Чеславов. онда се јављају рашким жупанима потомци Беле-Уроша нреко жупана ,жупаније Дрине" — Тнхомиља зета Чеславовог. 1 Радослав син Воиславов, а брат краља Михале Дукљанскога, освоји Травунију и при „деоби," она занадне у део Гоиславу и Предимиру. Травуњани устану противу њих и обоицу убију. Требало је отети Травунију н осветити братску крв. за то Михала и Сагенац, пред великашима земље, закуну себрату Радославу: да му остаје ,очевина~ у Зенти и то да буде како је н била његова и његовог потомства, а све гито освоји иаван Дукљанске, да над тим он влада независно од задруге н самостално. Радослав примн Бога за сведока и осветника, па искунившн свој род (#еп1ет) оде и освоји Травунију и Хум. Због овога Радослав и његови синовн. као ^отмичари, и — г очевине и дедовине и рашкнх жупана и дођу са њнма у омразу и сукоб, и отвори се међу њпма крвава борба на живот и смрт, јер су рашки жупани гледали на Радослава н његово потомство као на отмичаре своје , дедовине и и као на ^наеилнике насилена дедина." С друге стране, Михала је као најстарији брат у обитељи Воиславића иогазио зак.\етву дату брату Радославу н отео од њега (Радослава) његову внну" у Зенти: Луку, Поллу^^ 1 Би сап(?е... ра^. 42 Ту*пегиш .