Српска независност

БРОЈ 92. ЧЕТВРТАК, 17 ЈУНА 1882 ГОД. ГОДИНА II

ЗА ОГЛАСЕ РАЧУНА СЕ: пгви иут 12 дин. парл од реда, а послв свлки пгт 6 ат. за ПРППОа1АНО 50 ПАРА ДИН. од РЕДА. Румописи шал>у св уредништву, а претплата адтинистрацији „СРПСКЕ НЕЗА32СНССТ 2". РУКОПИСИ ИЕ ВРАЋАЈУ СК. НЕПИАЋКНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СК.

2Е2Е 31 СРс2Ј7: МА ГОДЖНУ 24 ДПН., ВА по годпне 12 дин., НА четврт ГОД. 6 ДИН. 31 сст12е зе2д:е 21 е1ј212с2:2 ссјгтстскт. НА ГОДПНУ 30 ФРАНАКА, НА ПО ГОДИНЕ 15 «р. Н.Ч ЧЕТВРТ ГОД. 8 «р. 31 17СТРС-ТГ1РС2Г: ВА ГОДИНУ 16 •ОГ. У ВЛНК., НА ПО ГОД. 8 ♦. НА ЧЕТВРТ ГОД. 4 ♦. 31 СЗЕ ССТИЕ 1РН1ВЕ : НА ГОДИНУ 36 •РАН., НА ПО ГОДИНЕ 18 •Р., НЛ ЧЕТВРТ ГОД. 10 *Р.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ /ТОРШОУ, 4ЕТВРТН01, СУВОТОМ и НЕДЕЛОМ К-А. ЦЕЛОМ УРЕДНИП1ТВО је И ЛДМИНИСТРАПИЈА У КУЋИ Г. ТОМК ЛНДРЕЈЕВИ"КЛ вВПЈИЋЕВ ВЕНЛЦ.

Концем овога месеца на> вршује се и друга четврт, а млоги наши претплатни« ци нису нам измирили иредплату ни за прву че= тврт. За то молимо све, који иам шта илаћати имају било на име предилате било за огласе да нас измире неиремјено до 26 ов. мес., како би знали у коли* ко ћемо екземилара штам» иати лист од почетка иду« ћег тромесечија. Новац је иајбоље поло» жити нашим екупљачима, у местима где ових имаде а иначе послати поштан* ском уцутницом. АДХШНИСТРАЦИЈА .Српсне Независности"

И сами дадоше доказа да су реагаионарз Наши назови „папредн.аци" корак по корак еве се впше јавл,ају у својој правој , назадњачкој, боји. Њпма нпје дово.ђно. што су у свакој прплпци изпгравали и обезуважава.тн чисте п јасне законе, само кад је то говело њиховим реакциоварским погледнма и интереспма. Они се ни су хтелп задовол.нтп нп тиме, што су у впше прплпка најбезобзирније погазплп устав, само да би, ма и тако недозвољенпм средством, сузбили суверену народву во.гу, а протурпли мишл>ење, своје и својпх саучесппка у неделима и народним оштетама. Њихова жудња за еамово .ђом п апсолутистпчном управом ниј е ни угашена тпме, што су погазилп, порушплп п изиграли оне народне слободе и права која су творевина д р у г н х људи. привреда народно-либералне странке. Не. њихов грешнн прохтев, да се по народвој грбини. а о народњем грошку п оштети, пропграју што дуже трке, — одвео ихјејош један корак дал>е. Они већ ночеше да руше и ово, што сусами собом створили, чиме су се, тако рећи до јуче, хвалисали иредстављајући себе као л>уде од напретка п слобода. Ту разумемо њпхов нанад на њихов сопствени закон о слободи печатње. Једва је годпву п три месеца жпвотарпо тај закон. и ево га сада она иста влада, која гаје тада потписала. еада

коначно сахрањује својом предложеном и од „скутптпне" усвојеном пзменом. Нас ово нн најмање не изневаћује, јер мн смо знали н вазда на јавност изгосили, да л>удн, који су данас на влади, никад нису ни бнли за напредак и слободу, већ ако су се кадгод и представл,али да п онн теже за народним напредком и слободама, да су они то увек чинили имајући своје задње намере, а мећутим надајући се. да ће они, згодном прпликом, народу одузети све слободе н права, које би му, прннуђевп сплом околвости, уступпли,. 0вај смер пашпх „папредњака" нај пре се показао на закону о печатњп. Дошав на државну управу са осведоченим расположењем. да српске пнтересе жртвује неумесним захтевнма и интереспма јед не ваше суседве државе, садања „вапредњачка" влада одма је поче ла народ заваравати некпм слободама пзнутра. Она је то чинила, јер је знала. да је оно прво трајно, а ово друго само прелазн о. Што дамо страној државп, пли странцпма у опште, то не можемо узетп натраг, јер онп то неће. ва своју штету, допустпти. А што попустпмо своме народу, то ћемо од њега лако одузетп кад гом нам се то прохте. Тако, у себп. резоноваху „виделовцп", кад се, у почетку своје владавпне, представл>аху народу српском као доносиоцп слобода п напретка. Докле је требало да се Србпја на штету својпх прпзнатих и стечених права и интереса веже неким трговачким уговором и разним конвенцпјама у корист Аустро-Угарске ; докле је требало материјалну будућност Србије предати у нечисте руке једног Бонтуа, — дотле су нашп „напредњачкп" миннстри обасипали народ „слободама". Закон о слободп печатње од 12 марта 1881 године плодјетога стања и расположаја. Истина да је Гарашанпн, веран својим назадњачким традпцијама. окушао да и томе закону даде што већи тип назадњаштва, јер је у њему предложпо, да сезаједну и п стукрпвипуу исто време изричу две казне, новчана и затвор; истпна да су т е к после ваше критике тога назадњачког смера (види број ,, Истока" од 29 Јануара 1881 године) у скупштпни пзбачене пз закона о штампн те двогубе казне — опет се мп, и као противннци „виделоваца". не устежемо признати, да је у њнховом закону о печатњн било нечега, што је на себи носило печат напретка, веће слободе. То су

| б л а ж е казне и краћа за{ старелост кривице, по том закону. То су две главне карактерне црте, по којима се морало признати, да је заков о печатњи од 12. марта 1881 године напредннји. слободвпји, од свију ваших дотадањих закона о томс. А остало, што има као ново у том закону о печатњи од 12. Марта 1881 године, или је без великог значаја, или је горе и назадније од закона о печатњи од 23. Октобра 1870 године и његових допуна од 15. Децембра 1875. годпне. Ми смо то потавко разложили у нашој критнци у горепоменутом броју „Истока", кад је скунштнни поднесен пројекат овог закона о печатњп од 12. Марта 1881 годпне. Нп смо намерни, а било би и пзлишно, сада то овде понавл>ати. Главно је то, да је „виделовачко" министарство онда, кад је требало ларод срнски према страној држави и странннма обвезати на штету српских интереса, дојиета дало слободнији закон о печатњи, па ма, у главном, и еамо што се тнче мере казне п престанка одговорности. застарелости. Алп сада, када је дошло време, да српски народ од својих „виделовачких" мннистара потражи рачуна, да пх повуче на одговор за њихова толика недела, гажење закона п устава. као и за њихов несмпелени — да се не изразнмо строже — уговор са Бонтуом. сада „напредњацн", верни својим традпцпјама и своме још првашњем смеру, укпдају оне две црте, које закон од 12. Марта 1881 годпне карактеришу, управ чиве законом о слободп печатње, а то су: блаже казне и краћа застарелост. Мпннстарство „напредњачко" предложпло је ; п „скупштина" је усвојнла :да закрпвице печатњом учињене неваже казве и застарелост, прописане досадањим законом онечатњи. већ да се нањих прпмењују казне крпвичног закона и да се заводи дужа застарел о с т. То је све учнњено 12. овог месеца, а одма данас . 13. истог месеца читамо то као закон. Тако ће се већ од тог дана п па „кривце" књижевнике или новинаре примењиватн сва строгост кривичног закона, као и на обнчне злочинце и преступнике. Лепа илустрација „виделовачкпх" слобода!! Шта мп миелимо о застарелости, коју је био изрекао члан 40. „напредњачког" закона о печатњи од 12. Марта 1881. године, ми смо то исказали нриликом критпке пројекта о томе („Исток" од 29. Јануара ч н

1881). Али мислио ко о томе како му драго, евакако мора допустити то, да вазда застарелост штампарских преступа треба дабуде краћа од оне, коју кривични закон пронисује за обичне крпвице. Ово важи свуда у образовапом свету ; н прпродно је да тако буде. Јер докле се обичне крпвице чине, редовно, са звањем опротивзаконитости радње, која ствара крпвицу; дотле се штампарски преступи, редовво, чине са противнпм уверењемпутежњи за народннм напредком и бол>итком. без лпчних интереса, а са својпм пожртвовањсм. Са тога и одговара појму оиште правде, да код првих кривпца застарелост буде дужа. а код других краћа. А са тога опет не одговара духу напретка и слободе, кад влада укида к р а ћ у застарелост чл. 40. закона о печатњп од 1881 године, а замењује је д уж о м но закону од 12. Јуна ове године. Таква радња право је назадњаштво. Но јот вазадвије јавл>а нам се министарство укидајући одел>ке: П, Ш н IV у главп четвртој закона о печатњн од 12марта 1881 имењајући члан 18. истог закона новим нредлогом од 12јуна ове године. Јер докле супо закону од 12 марта 1881 године за све штампарске крпвице одређене блаже казве еамим тим заковом о нечатњи, дотле се сада све штампарске кривице бацају под кривпчни закон, у коме су прописане далеко строже казне. Уовоме је закон од 12 Јува ове године строжи ОД СВИЈу наших досадањих закона о печатЊИ. II закон од 23. Октобра 1870 годиве н његове донуне од 15 Децембра 1875 годнне задржали су,у главном. ону карактериетику закона о слободној нечатњи уошпе, на гаЛ, да проппсују засебне, блаже казне од оних у кривичном закону. Шта више кад је и за време рата и по свршеном рату, због бившнх ратних прнлика, продужена, под владавином либералне партије , за неко време важвост закона о нечатњн од 1870 годпне, — па ни онда вн су укндане те блаже казне п о закону о нечатњ п. Ово је сада првп случај у Србијп, и то баш да „нанредњачко" Министарство, хвалећи се ваздакако је дало закон о „слободн" печатње, прво силазп тако ниско, д а у к и д а блаже нарочите казне тогазакона, и замењује нх строжим казнама из кривнчног закова. Тиме се Ми■ нистарство вратило .у давнапш.у