Српска независност

— 401 —

* СКОБЕЉЕВ На богослужењу сдужио је сабор но са многим свештенством нреосвештени Амвросије, викарије московске митрополије. Москва је за то време тако рећи обамрла. Свака радња и посао престао је, јер се сваки беше упутио на 'тужну свечаност. Тога дана нл у једној гостионици није било ни свирке нипесме. Свазабавнаместа и позоришта у вароши и у предгра^ама обуставили су своје представе: војска је била упараћева у два шпалира. За време лптургије разлегало се у неколико пута „ура", а то је бпло кад су дошли тога дана у Москву на засебном влаку ве.шки кнежевп: Алексија АлекеандровпК п Нпколај Николајевић старијп. Московски генерал-губернатор дочеко је ове високе госте и спровео пх на њихово место у цркви блпзу катаФа .тка чело главе покојнпка. Великп кпежеви дошлп су по налогу царском да својим ирисуством увелпчају тужну свечаност , п да кажу последње руско царско, „опростп" ономе, који је тако дубоко , тако силно љубпо Руспју п Цара. Сви присутнп добили су свеће у црквп. Настала је последња минута. Архијерејскп хор почео је да пева тужну песму: „Прпдите последњеје целовачије"* птд. Сваки је живп тежпо да последњи пут пол.уби евога л>убпмца јунака, п да у свом срцу сними мили образ „ Белог геперала". Кад се песма свршпла. наступпла је у цркви мртва тишива и пажња свпју обраћена је иа говор преосвештеног Амвросија. Ево тога говора: „Многа се пнтања појав .Ђују уму нашем, поводом неочекиване и превремене смрти нашег чувеног јунака Михаила Дпмитријевића Скобељева. Зар он није био још тако млад н пун знаге? Зар ннеу бпла тако потребна отаџбпни његова одлпчна својства? Зар се нисунањ полагале толике наше наде, зар ниемо ми много очекивалп од њега? Зар није њега промнсао чувао за будућноет очувавшн га неновређена кроз толике опасности смрти? За што је све то тако изненадно пало н Љорупшло се? Но прп појави свију ових пптања пред непспитаним судбама промисла, меће печат ћутања свпма нама прича Христа спаситеља: ,. ви знате велн гоепод, кад би знао домаћин

када ће му доћи лопов у кућу, то би он био на опрезу п неби допустио да му дом прокопа. Будите готови; јер и кад се не вадате. доћи ће син човечијц" (Лук. XII, 39. 40). „И ето дом је прокопан, и драгоцени жпвот је отет. Велпки је ово губитак, п за то што је изненадап, тпм је јачи моралнн нотрес, тако да се незна шта да се рече, норед све жел>е да се ода благодарном речп достојно поштовање умрломе. Као год што очн матере, кад се надвесе над мртвим телом свога младог сина застану, а сузе које пз њих теку покрију тамом предмет њене туге и жалости, те не може да га раепозна и живо нредстави, тако сада и сваки од нас, стојећи пред мртвим остатцима нашег народног љубимца, бадава бп се усил.авао, да представи себи и другима мужаствен, светао и ожнвл>авајући морални облик, каковије у његовом животу, и са његовим именом поникао у нашемуображењу. Све то зауставл.ају сада сузе. тугаижалост! Отаџбина сахрањује мплог сина ; свп мн оплакујемо блиског и но духу сродног човека. Плачи за њим руска војско: он је бпо твоја част п дика. Илачите сел>ацп и сељанке : он је био отац ваше деце, тих дивних наших редовних војнпка, с којимаје он братски делио добро и зло. Плачп руски народе: у њему је бијо пулс твога жввота. он је био правн тумач твога иозива. посплац твојих идејала, поборник твоје части п славе. „Оставпмо времену да оцени жпвот његов, редке дарове. тајне ратнпх успеха, прте његове личне доброте п карактера, убе1>ења п мпсли тога знаменитог руског мужа, којн је тако рано нокошен смрћу. Ми нећемо оскудеватп за цело у томе. Нас ће у томе задово .Ђити беспристраснп и нскусни оцените .ЂИ војенпх способности н успеха, ратнп друговп покојнпка , пред којима је он открпвао своју душу и све њене заветне тежње п мислп. Но ми би ради бнли да сазнамо тајну општецознате љубавн народне, коју је у тако младим годинама умео да придобнје покојник, и која сачињава вишу награду и утеху за сваког делатеља за општу ствар. „Нама се чинн , да се та тајва не састоји у главноме у његовом таленту н победама , не у лпчним особпнама његовог карактера, но у управој п безграннчној љубави отаџбпнн и Господару, коју никад у својој свести не делн ни један прави Рус. У њега није бпло друге .Ђубавп

— Ја бих же.шо. рече Днмеји, да Вилкен не може вама вратити онај новац, што сте му га сада позајмили... — Ту ћете имати стан, рече Каналис, према вашем богатству... — Према богатству, које људи код мене претпостављају, рече Карло Мињон живо. — То би беда била, рече Каналис, окренувши се Модести и врло љунко поклонивши јој се, кад ова мадона не би имала оквир доетојан њеног божаиског савршенства. Ово је све било, што је Каналис казао Модести, јер се он градио као да је не гледа и као да се влада као човек, коме женидба није ни на крај памети. А! драга госпођо Мињоновице, тај има духа! рече белеашиковица, кад чуше да песак у баштици шкрипи под ногама оба Парижаиа. — Је ли он богат ? то је питање, одговори Гобенхајм. Модеста стојаше на прозору, не губећи ни једно кретањс великога песника и не вмајући ни један погледза Ернеста Лабријера. Кад се господин Мињон вратио, кад је Модеста опет села на своје место, пошто јс примила последњи поздрав од оба прнјатеља кад су се каруце окренуле, поче један од оних дубоких разговора, који се разведе код људи из

ј провинције о л.удма из Париза после прва састанка. У сложну похвалу госпоће Латурнеловице, Модесте и њене матере Гобенхајм цоново баци своје ; питање: — Је ли он богат ? — Богат ? одговори Модеста. Шта ће му то ! Зар ви не видите, да је господин Кавалис један од људи, који су одрећени да у држави заузму највнша места; он има више него што је богатство, ои има средства за богатство. — Он ће постати мииистар или амбасадор, рече господин Мињон. — Ипак би се могло случити, да да1 начне главе плате за његов погреб, рече бележник. — А зашто ? запита Карло Мињои. — Он ми се чини да је човек , којн ј је кадар појести свеколнко богатство, за које му госпоћица Модеста онако штедро даје средства. — Како да не буде Модеста штедра 1 према једном песннку, који јој вели да ! је мадона? рече церекајућн се Димеји, који остаде при одвратности, којумује Каналис улио. Гобенхајм удешаваше сто за вист са ( тнм внше постојанства, што од како се вратио господин Мињон, Латурнел и Димеји присташе да играју фиш по десет маријаша.

но љубавика отаџбини; он није нмао дичннх интереса, њега су само занимале потребе отаџбпне. 0 њој је он мпслио ненрестано; са мишл.у о њој пио је и јео, легао и устајао он. Код њега није било другог разговора но сем говора о предстојећој будућности, о опасностима које отаџбини прете, и о начинима како би се те опасности предупредиле. Он је љубио отаџбину страсно , њега је врећало све што му се чпнило код других да не иде у корист њену, н што је хладнокрвно и равнодушно према судбпни њеној. Љубав к отаџбини била је пламен у срцу његовом, који је свог њега прогутао. Она је бнла извор његове храбрости и оне неустрашиме отважности, која га је у намети парода начинила легендарним јунаком. Он је вазда носио живот у рукама својпм као готову жртву, очекујући случај да је с радошћу и благоговенством положи на олтар љубави к отаџбпнн. Љубав к отаџбини чинпла га је неуморним у труду п раду а неуздржљивим у речпма. Ни у гранати у боју, нп у борби с партијама, ни у раздражењу непријатеља, он није видео и није признавао опасности. Он је живео у својој неуздржљивој тежњп, да ради, да се жртвује за благо, величину и славу отаџбине. „Алп љубв је отаџбпни жива снла која осветљава и огрева. Она даје свнма делима људским чистоту н узвишеност, рсчпма нскреност п пстину, миелима определеност, намерама крепост, далеким плановпма и замислнма блискост и остварљивост, и на све удара печат само њој својствене красоте п нрпвлачљпвости. И простодушпи народ појми те узвишене особине дела, које излазе из љубави к њему, и по осећајима узајамностн тежи човеку, који га љуби. И такови човек постаје за народ олпчење љубави и савршенства, и урезује се за увек у његово уображење, овековечава се у његовој иаметп п име његово прелазн из уста у уста, из рода у род, с колена на колено. „Ту велику срећу доживео је Михаил Дпмитријевнћ за кратко време живота свога. Ми смо виделн колпко је мноштво народа напунило улицу пред домом, где је лежало његово тело после смрти. На свима лицама бплаје неописанатуга и очајање, народ, чнннло се хтео га је такорећп отетп из чељусти смртп. То је љубав за љубав. Но не заборавите да је то љубав народа хрпшћанског, православног. Другог дана видесмо ми дру— Е дакле, анђслче моје! рече отац својој кћери у пањези од прозора ; прнзнај да тата на све мисли. До осам дана, ако будеш вечерас послала твоју наручбину твојој старој кројачнцн V Парнзу и свима твојим набављачнма. моћн ћеш се тн иоказати у свом сјају једне наследнице , као што ћу и ја међу тнм моћи да се сместнм у нашој кући. Имаш лена коњица, постарај се да начиниш јахаће одело ; велики коњушар заслужује ту нажњу... — Тим пре, што имамо кога вал.а у шетњу воднти, рече Модеста, којој се на образу наново указа руменило здравл>а. — Секретар није ништа особито говорио, рече госпођа Мнњоновица. — То је један заврзан, прихватв госпођа Латурнеловица. Песник је указивао пажњу свакоме. Он се лепо захвалио Латурнелу на старању око најма навил>она, а мени је казао, да му се чини, да је он у томе питао за савет женску. А онај други остао намргођен као Шпањолац, уирко очи у Модесту па изгледа као да ће је сад прогутати. Да је нешто мене тако погледао, бих се преоала. — Глас му пријатно звони , примети госпођа Мињоновица. — Он је на сву прилнку бно дошао, да распита за кућу Мињонову а на рачун песнпкои, рече Модеста са врепају-

ги призор. У све цркве приноси народ за литургију силество проСФора и подушница. „за покој душе новоупокојеног раба божијег Миха ила". И то ће да иде с рода на род. Шта може бити лепше и днвније од тога израза пародне љубави? „Нека буде, Господе та народна молитва, жртвом за опроштај грехова покојникових! Ради љубавп његове нашој православној отаџбппи. радн љубави народа твога к њему. ради суза нашпх и усрдних молитава наших за њега, и ради твоје безконачне љубави, која благо нрима чисту љубав људску у свпма њеним појавама, будп му милоетнв на твом праведном суду".! Никога живог није било у цркви, који на ове речи није пролио сузе. И захори се кроз плач последња песма „ вечнаја аамет". ВЕСТИ ИЗ НДРОДА Са више страна наше отаџбине јавд>ају нам, како је свуда немидо дирнуда народ наш вест о смрти славног генерала Скобељева. У впше вароши наших давати су и парастоси за у покој душе тога великог славненског јЈнака и патриоте. Ово су лепе појаве будне свести народа српског. Сдавни Скобељев живео је и одушевљавао се за свету нашу ствар, оп је безгранично д»убио све правосдавне Словене па и српски народ. Зао удес отрже пре времена тако узоритог поборника свете словенске ствари, и сасвим је природна туга и бол која испуњава груди своју патриота словенсни за тако великим губитком. Сдавни Скобељев срастао је са топднм срцем нашим, ми смо га сви љубили и поштовали, и сада када га прерана смрт отрже од срца нашег, мора нас оно заболети, и парастоси, те тужне успомене, нису ништа друго до живи, видљиви израз бола и жалости којом су препуне груди наше. Српски је народ одушевљен за велику словенску ствар, он у Русији и у руском народу сматра моћног представника и заштитника сдовенства, по томе он цени и уважава и оне патриоте руске који су кадри да сваког часа себе жртвују за ту свету ствар. Сдавни Скобељев је био један од тих ведиких патриота рускнх, он се свом душом и срцем одушерљавао за идеју словенску и једва чекао час, када ће својом јуначиом мишицом да оствари ту идеју. И колнко мора данас потрести народ срнски жалосна вест да је Скобељев умрво пре времена и суђена данка! Ко познаје народ наш н његову безграничну љубав и оданост ка светој ствари словенској, у којој лежи и српски спас, тај ће моћи појмпти колико дубоко жади и оплакује народ наш несретан сдучај, прерану смрт сдавног Скобељева. Да, народ српски потпуно деди тугу и бод са браћом својом Русима, н једино је чиме данас може изразити свој бол што приређује на све стране тужне успомене за ћим погледом на оца; јер то је он, што смо га видели у цркву. Госпођа Димејевица, господнн и госпођа Латурнеловица задовољише се овим тумачењем Ернестова путовања. — А знаш ли ти, Ернесте, викну Каналис на двадесет корака од Шалета, да ја у париском господском свету не знам ни једну удавачу, која би се могда сравнити с овом обожавања достојном девојком! — Е\ ! шта ту ваздан ! одговори Лабријер са љутом горчином: она те љуби, иди ако хоћеш, она ће те љубити. Сдава твоја утрда ти је половину пута. Једном речи, све ти стоји на расположењу. Ти ћеш се у Париз сам вратнти. Модеста има за мене највеће презирање; она нма нраво, и ја не знам, зашто да сам себе осудим на ту муку, да се дивим ономе , да желим и обожавам оно , што никад не може бити моје. (Наставаће се)

►