Српска независност

6Р0Ј 126.

УТОРАК. 31. АВГУСТА 1882 ГОД.

ГОДИНА

ПЕНБ ЗЛ СРБИЈГ: ■ А ГОДННГ 24 ДИН., НА ПО ГОДИНЕ 12 ДНН., НА ЧВТВРТ ГОД. 6 ДНН. 51 ССТ1ЛЕ ЗЕШЛЕ Н1 Б12К1ПЛССП ПСЛ7СТ:К7. НА ГОДННТ 30 •РАНАКА, НА ПО ГОДННЕ 16 *р. на ЧЕТВРГ год. 8 «р. 51 17СТРС-7Г1РСХ7: ■А ГОДННУ 16 ФОР. У ВАНК.. НА ПО ГОД. 8 ♦. НА ЧЕТВРТ ГОД. 4 Ф. 31 СВВ ССТ1Л2 1РЖ18Е : НА ГОДННТ 36 »РАН., НА ПО ГОДННЕ 18 «Р., НА ЧЕТВРТ ГОД. 10 ФР.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ УТОРНИКОН, 1ЕТ1РТК01, « НЕДЕЉОУ НЕЛОМ ТАЕАК? ТРЕДННШТВО ■ АДМИННСТРАПНЈА У КУЂ.Н Г. ТОМЕ ДНДРЕЈЕВН&А ОВПЈИЋЕВ ВЕНАЦ.

ЗА ОГЛАСЕ РАЧУНА СЕ: ПРВИ ПУТ 12 ДИН. ПАРА ОД РЕДА, А ПОСЛЕ СВАКИ ПУТ 6 ПР. ЗА ПРИПОСЛАНО 50 ПАРА ДИН. ОД РЕДА. Рунописи шалу се уредништву, а претплата адтинистрацији „СРПСЕЕ 223132С2ССТ 2". РУКОПИСИ НЕ ВРАЋАЈУ СЕ. НЕПЛАЋЕИА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ.

НАПРЕДЊАЧКА ЖЕ/1ЕЗНИЦА. V. 11а „Званичну исаравку". (Б. бр. 120 „Срп. Независности"). Званичнп псправљач „из канцеларпје железничког оделења мпнпстарства граћевина" почпње своју исправку непотпуним наводом, који том својом непотпуношћу, пзврће, или бар претерује смисао онога што је на томе месту „исправл.еног" чланка речено. У нашем чланку не стоји, као што вели исправљач, о Виталију, да он „може накуповати за српске паре толико српске земље крај железннчке пруге, колико он хоће , да бп ту могао населити своју из Русије избеглу једноверну и једнокрвну браћу", — него стоји овако: „— тако да бп Витали бно будала кад не би за српске паре и т. д." И на то велл пеправљач: „То није истина". По стилизацији тога места нашега чланка впди се већ, да је то речено у Фигурп, у хпперболи, јер познато је, да је из Руснје избегло толико Јевреја, да их не би могла ни сва Србпја зајазити , ено као да им је п Амерпка била мала. Очевидно је дакле да се онај пзраз о „из Русије избеглој једноверној иједнокрвеој браћи" не може разумети у најужем смислу, као што се чинп да га исправљач хоће да разуме. Исправљач има у том погледу, о откупу земљишта, две стварне псправке на наш чланак, оно „то није истина" тиче се поглавпто две наше тврдње. Прво вели да не нште земљиште, нотребно за грађење српске железнице, г. Впталп, већ „друштво за грађење п експлоатацију прве српске државне железнице". Ми молпмо исправљача да нас обавестп, какво је то „друштво за грађење п експлоатацију прве српске државне железнице"? Ко је све у томе друштву ? С коликпм ка питалом ради то друштво? Јер мп смо дознали из извештаја г. Чеде, да тако друштво п:'а тек да се саставп под заштитом Сошр1ои' (Г Езсошр1е-а у Паризу, ал' још нигде нпсмо читали, ни у „Виделу" ни у „Српскпм Новинама", да се то друштво у пстину образовало , нпгде није изнесен устав тога друштва, нигде извештаја званичног ни у нрвом састанку каквих год новчаних дуди илп завода ради састава такога друштва. Према свему томе ми им мо пуно разлога веровати, да таког друштва нема, него да је то неко тајно друштво скрпљено плп из развалина Генералне Унпје, или из неких нришнпетаља п храњеника

| бечке Лендербанке. Сваје пршшка да то друштво ннти је донело у Србију нптп мнслп донетп ни паре, него је наумило да српску железницу саградп српским новцем н то једино са оних 6 милиона годишњег оброка, што бн за 4 године — јер ' јамачно ће грађење ућп у четврту годину — изнело 24 милнона, а то би им бпло доста за читаву пругу без нодвозног магеријала. Све би остало бпо чист, овејан ћар. Исто тако не знамо ни како сто! ји Витали према том тајанственом друштву; је ли оп њихов чиновник, или је њпхов предузимач, или је повереник, мандатар каквога год Бонтуовог заменика. Нигде није у својој Форми објављен и утврђеи одношај његов спрам српске владе I а у ствари су ти односи и додири врло чести и врло замапшп. Зато је и нама н државној каси сасвпм све једно, да ли земљиште „иште" Вптади нли његове магловпте старешине или ортаци. Главно је , да се даје више него што је потребно п то скоро двојином више. Да се збпља п то дешава, да се даје „вшне земљишта но што бп потребно било", то признаје и сама „званична иснравка". ,,Друштво пма ираво употребе само и једино онога земљпшта, које је поменутнм начином кољем обележено , напротпв за свако друго повређено или заузето земљнште одговорно је притежаоцима а и по нашпм је законима кажњпво". Тако вели псправљач; а одмах за тим признаје: „— Друштво се ннсмено обвезало, да ће у сваком случају, кад би за^зело више земљишта но што би аотребно било накнадити држави сав тај вишак и т. д. Како се може заузетн „више земљишта но што би нотребно било", кад је потребно било земљпште „кољем обележено" , да ли може п у кољем обележеном земљишту бити тако, које се после покаже као непотребно, или се тако може заузети и изван коља, тоје обнчном разуму тешко разабрати, а „Званпчна исправка" је пропустила да нас о томе обавестп. У ошнте нцје обпчај , у колико нам је познато, да се земљишта откупљују на таке цели без иоаречних арофила. Предузимач би био дужан те нрофиле поднети влади, влада би их имала нспитати и оверовити, па тек на основу тога приступпти експропријацији. Без тога откупљивати земљишта, значи радптп на сумце, значи спасти на милост пли немилост предузимачеву.

Сељаку, коме се земља без нреке потребе одузме експропрпјацијом, није поможено, што ће држава после добити накнаду за то земљиште; он је са тога земљпшта потиснут, а хоће лп где наћи накнаде за прпмљене паре, то Бог зна' У другом делу свом нобија „зваппчна исправка" пашу замерку, што се на километру 38'6 подиже један „огромни наспп, а по свима правилима науке п искуства требало бп ту саградити впјадукт „или сухи мост." „Ово је сасвим погрешно" уверава нас званичнп исправљач. Он признаје дајенасипом заузето „нешто внше" земљпшта. него што би се запремило внјадуктом. Но куне се да „впјадукт од 200 метера дужнне, у луку са полупречником од 500 метара, у паду | од 12 100 / 100 на метар, остаје увек | слаба тачка п за саобраћај и за одржавање. Напротпв, наспп од 12 метара висине, добро пзрађен, не ј изпскује знатне трошкове за одржавање. а што се тпче солпдности, а то се имало на уму, бољн је без цкакве сумње од зндова. То се зове „жпв нам био Тодор да се прави и одговор." Мпнистарству грађевпна стало је бпло само до тога, да нам одговорн на наше разлоге, па било то ма шта. К'о велн, ваљда ће се ко наћи да и нама верује. Ненобитна је истпна, да за нотребу на реченоме месту нруге, 38'6 кплометру, нема солиднпје грађевпне од добро зпдана суха моста, од српскога камена, са кајом (циментом) п чистим песком, на добром, чврстом темељу. А насип, ма како добро изра/јен увек је слабија тачка и за саобра&ај, а нарочито за одржавање од вијадукта, добро израђеног. Наснпу требају вечито пој правке. Док се год са свпм добро не слегне, а томе треба некпх десетак година, требају свакога прој лећа редовно велике оправке, а мање преко целе године. Пак и онда кад се нотпуно слегне, ве трпи наспп нп јаких кпша, ни велике суше, ни Ј љутих мразова. Од велпке суше се раснуца, од јаке кпше добије на нагпбима рововиће, који се морају одмах попуњаватп. Кад га у јесен киша натопн, мраз га промрзне преко зиме, па кад на пролеће наиђе југовина н растопп лед, наспи се разцвета, комад иде на једну страну а комад на другу, те тако вечпте оправке. На против, и обичан ум разуме, да ни нолупречник од 500 м., ни

браћају на вијадукту. Познато је, кад се где брег или земља сроза (Ки(8сћин§;), да се подупнрачп граде од камена, да се даље не роза, а не од насииа. Најмонументалније, најтрајнпје грађевпне на свету зидане су каменом и камен је увек бољи од земље, осим за обрану од убојног оружа и за потребе — напредњачке железнице. У трећем делу упиње се „званична исправка" да побије наше замерке о рипањском тамнику. Вели да „није Ш1 речено хоће ли се тамник засводити каменом или цигљом." Кад би то тако било, тек онда би нам се мпнистарство грађевина имало захвалити, што смо га за времена опоменули на опасност, од које се ваља чувати. Но, на жалост, није тако како нам казује „званпчна исправка." Припреме за засвођнвање рипањског тамнпка цигљом чине се већ у велико и по томе се види, да је то већ решепо. Што то није познато „канцеларијп железничког оделења министарства грађевина." мп нисмо кривп. Но исиравка донушта могућност да ће се одобрити засвођпвања цигљом, но вели да то не бп било про1 тпв конвенцпје, јер „без сумње и цигља спада у ред материјала, уобичајеног у земљи." Но министарство грађевина заборавља, за чл. 16 конвенције који гласи : „прп израђцвању вештачких грађевина предузимач употребљаваће само материјал од доброг квалитета и т. д." Истина да „и цигља спада у ред материјала уобичајеног у земљ а." Ал' наша цигља није добра, у нас нема ни земље за таку цигљу, која бп могла издржати воду и да се не истроши, бар до сад се така земља још није нашла. Једини материјал доброга квалитета што га има Србија, то је „без сумње" за ту потребу само камен. Званични псправљач хоће да претпостави, „да би на неким местима | доцније протпцала вода. Ама, јадни ; не бпли, зар ви не знате, да вода [ веК иротиче и то обилато ? Да ли би се вода имала сматрати као ^огсе шајеиге, то, на жалост, по конвенцпји, неће сметп решаватн срнска влада, него — белгпјска норота. Према свему томе „званична исправка" само нас је утврдпла у уверењу, да се нанредњачка влада у својим односпма према предузимачу железнице даје више руководити обзирима на новчану корист нредузнмачеву, бпло хотимице илп нехотпце, управо незналнмнце, него обзнрима на корист српске државе.