Српска независност

4

СРОЈ 139.

ЧЕТВР-ПК 30. СЕПТЕМБРА 1892 ГОД.

ГОДИНА II.

2222 ЗД СРБ2Ј7" годину 24 дин., НА по године 12 дин., на четврт год. 6 дин. 32. ССТИб ЗЕШЉ2 21 Е12212СК:И 2СЈП"СТСК7. ал годину 30 »рлнакд, на но годинк 15 *р. на четврт год. 8 $р. 31 17СТРС-7Г1РС27: *А ГОДИНУ 15 #ОР. Г ВАНК- НА ПО ГОД. 8 ♦. НА ЧЕТВРТ ГОД. 4 ♦. 31 СВ2 ССТ132 1РЖ1В2 : ВА годинг 36 «ран., на по године 18 фр., на чктврт год. 10 *р.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ УТОРНИНОМ, ЧЕТВРТН01, и НЕДЕЉОН ЦЕДОМ ГРЕДНИШТВО Н АДМИНИСТРАПИЈА У «-КИ Г. ТоИК АНДРКЈЕВИКА еВНЈНЋЕВ ВЕНАЦ.

ЗА ОГИАСЕ РАЧУНА СЕ: ПРВН ПУТ 12 ДИН. ПАРА ОД РКДА, А ПОСЛК СВАКН ПУТ 6 ПР. ЗА ПРИПОСЛЛЛО 50 ПАРА ДИН. ОД РЕДА. Румописи шаљу св уредништву, а претплата адтиниспрацији „С ? 2 С К 2 223132С2ССТ 2"РУКОПИСИ НЕ ВРАЂАЈУ СЕ. НЕПЛАЂЕНА ПИСМА НЕ ПРИМА.ГУ СЕ.

ВЕОГРАД 29. септембра ,.Агша(егј! ии'еш1е(е\'1!" — „0ружајте се! Браните се!" — Тај узвпк разлеже се данас од алппјскпх, скорашњпм ужасним поплавама пзапраннх јужнпх обронака, па све до крајњег нрибоја огњевите Сицплије; „браннте се! оружајте се!" тај обазив заноси све духове прекоморске посестриме и доско рашње сапатннце балканских народа, особито српства. духове кајке вове уметвости и нросвете, — питоме Италије. Шта то значи ? Крал, Умберто је, по дј г жности својо.ј уставиог владаоца, распустио за времена дојакошњу народну скупштипу своје крал.евпне и сазваоје нову. Изборп ће који дан бити. те нрпаци политичког народног жпвота обилазе народ , обилазе свакп евој завичај, сваки своје или досадашње или будуће бираче да, но примљеном уставнои обичају, исповеде својнм бирачима оно, што мисле да је по државу пајпробитачнпје, ово чега се обвезују држати, ако их глас народа аошље у скушптину, у камару. Сви ти иросиоци пародног поверења истакли су као своје политнчко вјерују громовпти подвпк: „Оружајте се! Бранпте се!~ Беде сиротога Никотеру, пегдашњега мнпистра и воћу досадашње онозиције у камерп, да је он завео, занео и заробпо све остале кандидате, те и они прпстадоше уз тај ратоборви глас. Ал' од куда да сви остали прпме тај толпко прост, толико замашии и крупни програм? Од куда да уз њега нристану не само једномнеленици Никотерини, не само кандидати опозиционе левнце , него и његови стравачки противнпци, пријатељи садашње владе п кандидатп владине странке?! То је оно што је ва црви мах тако загонетно п што је узнемирпло и упропастило све јевроиско повинарство, тако да је и сам „Тајме", та милосннца и пакоеннца целога света, заборавила за часак своју срчбу на Французе и загледала се у италијанско биралиште. Но највећма су се на тај глас пренуле и тргле аустро-угарске новиве, ма којој странци припадале. На што да се оружа Италпја? Од кога дасе Италија брани? 'Гако се све запиткују. Та зар Италија пе троши иа своје оружање, које морско које сухоземно, годишње нуних ЗОђ милиона лпра!? Зар јој ни то није доста? Са зебњом у срцу сећају се нри томе аустријеки листови проклете „иреденте", сећају се срећом осујећеног покушаја у Трсту

на живот ћесарев, сећају се сваке своје слабости и невоље, па на послетку, и Боене, па и Србије и Цр не Горе. На што Италији још веће пружање ? На што њој и од кога обрана? Бадава се сви листовп јевропскн од лондонско-јеврзјског „Тајмса" па све до мађарско-чпвутског „П. Лојда" муче п надимл.у да на то нитање јасно и разговетво одговоре. Свп ти лпстови пппају у најдаљим даљинама по недогледноме мраку, а одговор им је тако рећи под носом; одговор им је у сред — Беча. Скоро у исти час кад стигоше гласови о ратоборној вољи талијанскога биралишта, јављају бечке новине, да се у вишим војним круговнма аустријским озбиљно помишља на утврђење Беча. Све новине бечке снебивају се на тај кобни глас и доносе забезекнуте чланке о том изненадном п немплом плану домаће одбране аустријеке. У првоме страху заборављају све те новине да се запитају; ОД кога се брани Беч ? На што ће хитња? На што та журба ? Да лије томожда одговор на оружани нагон у Италијн ? Боже сачувај ! Ннкад Цталија није ни у сну помишљала да ударп на Беч. То зна сваки нареднпк аустријски. Томе мора да су какви дубљи , замашнпји, оштрпји, управо рећи јевропски узроцп. Нама, који те две значајне и пстовремене нојаве као трећи посматрамо намеће се уверење, да су државнпци п у једној и у другој земљи осетили неку општу потребу ј да чувају своју кожу од могућих I скорпх кобнпх догађаја, да се на све страпе осећа, да се пешто „-аза брега ваља а . Само толико оружање као што ее у Итадпји сирема и само војнп| чко утврђење такога светског , отвореног места као што је Беч, изазива већ по себн догађаје и сукобе, и ако их ииаче не би нн бнло. ј Ко се о томе сумња, нека прочита нсторију утврђења Иариза , па ће I видети , како су се 1840 год. кад ј се о томе утврђењу почело већати у Француској скупштини, све узвишене натрноте, сви поборнипи про| свете и умнога развитка, од Ламертипа па до Беријера, лнстом дпгли 1 против те кобне замисли п прорекли све жалосне последице што ће се из тота изродити. Ал' то као даје најгоре у великим патњама и невој љама великих народа и времена, што нема довољно јемства, да ће се потоњи нараштаји научитн паметн од мука својI х предака , а још мање да ће се остали народи узети у нај мет од жалосног искуства већих и I паћених племена.

А кад велики и силни тако страхују и стрепе, кад се они тако спремају и приправљају на велнке догаЦје. да што ћемо мп м '1ли. да што ћемо ми Србн, да што ће Србија ? Србија је. као што нас „Видело" уверава, бригом напредњачке владе, „оружана до „зуба". Тиме су јој постали излишнн зуби, те их је ваљда за то .. напредна влада" н повадпла из вилица Србије, направила од њих леп „гебис" иноклопилага једној крезубој баби, својој,аконе баш тако моКној , али бар моцној суседкп. Сад бар може зубата баба по вољи да уједа крезубу Србију, може да поступа са њоМ као са својом васалном храњенпдом, сад може да пусти на њу све своје лајаве псе од врсте „П. Лојда" и другова му, да попрете Србији, незавпсној Србији, краљевпни Србији , да ће с њом онако поступати као што су Енглези поступали са зависнпм, еа ваеалним Миеиром, да се онако растресу и разлају евакојакпм клеветама н на њнма основаним нретњама. каквих ниемо нн у најзависнијем добу Србпје никада чулп ни од самога цара у Стамбулу , тада нашег „узвишеног сузерена"! Али бар се за то оружамо , бар ћемо пмати добре пушке; и да буду што боље, мора се што више времена потрошити па израду исто као и код наше жедезнице, према немачкој пословпцп { јн 1 1>јну 1|гаис111 \\"еПе (до бром послу треба времена). Те тако се можемо надати , да ће нам поеледњп товар новнх пушака стнћи на првоме возу прве српске државне железнице. А како ће се дотле наши пријатељскн односи са моћпом суседном прпјатељпцом све живље развијати те свакпм даном све то приснпји бивати, то ће нам Аустрпја наше оруже не само драговољно нропустити, него ће се још она сама постарати о провозу, послаће нам по свој нрилпцп бар носледњп товар по својим рођеним — солдатима. Кад већ прнјатељн великог италијапског народа, коме заиста не може внше нико озбиљно нахудити мисле да имају повода довикивати му : Агта1е\т ! НКешШеуч ! — да колико би тек повода, да колико би тек права, да колиго би тек свете дужностн имали пријатељи малог, лакомпм суседом скученог, срискога народа да га нозову, да га иреклињу: Оружај се ! Бранп се ! Не дај се! -4«*»- На Гробу Ћенерала Сгобељева- Благо оном ко довијек жнвн Пиао се рашта н родпти. Њсгуш. (наставак.) „Г. ђенерал псће бити без свог иосла — аато да ја нсдосађујем."

„А не, молим, слободан сам: баш нанротив. хоћу да ми нричате штогод о вашој Србији. Штаје најновије отуда? Збил>а, шта радите ви тамо ? как>? се владате ? — г Ако нитате за новости онда, колико ја одавде могу да сазнам, тамо је још једнако најновије: аад, и ехо пада. митронолита Михајила — „највећег руског човека у Србији. ц — Него ја вама треба напред да кажем да сам ја пристрастан посматрач и тумач данашњег стања и владања код нас" — _Ви сте у опозицијн? Па ви ћете казати шта ви мислите." — „Онда, и онда ћу се ограничити само на општу саољну свезу догађаја, јер, наравно, вас наше унутрашње ствари неинтересују — осим можда овака једна као ова митрополитова Понавл>ам, ја сам у опозицији према овој влади и њеној општој политици чак у том степену да ју немогу да сматрам ни за једно нужно зло — осим доиста ако приз! намо да све што у свету бива и мора тако бити — али опет бићу тако слободан да тврдим да је и Русија, посредно ако хоћете али тек, донринела овоме стању и одговорна за његово постање". ('Ђенерал Скобељев седе али — Аути и слуша). „Ова митрополитова ствар, на пример, више но икоја друга, окомила је противу нас и званичну и незваничну Русију, али је руска штампа н неразложна и неправедна кад такав један чин — или, што I је још озбиљније, и саму опгату антируску по-жИтнку данашње владе — приписује српској неблагодарности па чак и српском народном карактеру. Заиста, тако важне појаве морају имати и важне I узроке. Сам Факт, наприлику, да се у Србији нашла н могла наћи читава једна партија која не само сме да се с Русијом завади и да жива остане, него и да 1 са уверењемда је на правоме путу. јавно исповеда и аванично води анти-руску I политику тај Факт хтео сам рећи, колико је озбиљан и жалостан ипак заслужује да се измерн и рацијоналнијим и благодарнијим мерилом но што је сам прекор неблагодарности једноме чнтавоме и сродноме народу. — ( Ђсн. Скобељев Кути и слуша). — Господине ђенерале, Срби нису неблагодарни на ни нначе хрђави људи, али ја, ограђујући се најтврђе противу сваке одбране сувременог онстанка оваке једне владс српске, ипак могу да протумачим себн, могу да прочитам, постанак и опстанак њен у Србији. Прво и прво земља Србија, народ њен,јошнати од ратних рана и страдања, а после сваке „акције " долази „ реакција а . Сад, несрећа је и то велика, што се Аустрија, непријатељ Српства и Словенства, користила и користи том реакцијом. али сама реакција као израз народног умора и мирољубља нећу рећн да је била, у овом правцу најмање, неизбежна — уверења сам да се могла избећи — и ми смо се борилн да ју отклонимо као што се данас боримо да ју оборимо — али јесте нешто што се даје разумети, разумем, об јаснити научно психолошки протумачити. (Ђен. Скобељев пути и слуша). — Друго је, а ово се вас Руса неносредно тиче. Ви се у вашој источној политици сећате Срба само у другој а Србије иутрећој линији. „Не разумем. Како то? Нисмолими због вас и ратовали"? „Због нас, ако хоћете, али не и за нас; а то су две ствари. Ми Срби били смо доиста аовод , али не и цељ, вашем рату. Право да говоримо ви стс за Бугаре војевали. Свакако, они су вам били главно а ми снорсдно. „Уколико ја знам, ми смо војевали за вас обоје\ али, ако су Бугари били ^г-хавно* то где сте ви били „саоредно^ ? „У Сан-СтеФану и —Берлину"! „0 уговорима говорите ? На зар вн незнате да тн уговорн нису само дело Русијс него и дело Јевроне"? п 3нам, али ја говорим само о њима уколико су они дело Русије —т. ј.уко-