Српска независност

БРОЈ 147

УТОРАК 19 ОКТОБРЛ 18В2 ГОД

ГОДИНА II.

пене 31 срб2ј7: ИА ГОДИНУ 24 ДНН., НА ПО ГОДВНК 12 ДИН., НА ЧЕТВРТ год. 6 дин. 31 ССТ1ЛЕ ЗЕИЉЕ Е1 Е1ЛК&2СКС12 ПСД7СТСК7НА ГОДННУ 30 »РАНАКА, НА по годннв 15 *р. на ЧВТВРТ год. 8 ®р. 31 17СТРС-7Г1РСК7: 4А ГОДННУ 15 *0Р. У ВАНК., НА ПО ГОД. 8 ♦. НА ЧВТВРТ ГОД. 4 Ф. 31 СЗЕ ССТ1ЛЕ 1РЖ1ВЕ : ВА ГОДИНУ 36 »РАН., НА ПО ГОДИНВ 18 ФР., НА ЧВТВРТ ГОД. 10 ФР.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ Ш0ГН1И01, ЧЕТВРТНОУ, и НЕДЕЉОМ

хл;ж:л01«г 1

УРЕДНШПТВО ■ АДМИНИСТРАЦИЈА У ВУХН Г. ТоИВ АНДРВЈВВВХ.А 0ВИЛИЋВВ ВВНАЦ.

ЗА ОГХАСЕ РАЧУНА СЕ: ПРВН ПУТ 12 ДИН. ПАРА ОД РВДА, А ПОСДВ СВАВИ ПУТ 6 ПР. ЗА ПРИПОСДАНО 50 ПАРА ДИН. ОД РЕДА. Руиониси шалу се уредништву, а претплата адтимистрацији „СРПСЕЕ 2Е3122С2ССТ 2". РУКОПИОИ НК ВРАЋАЈУ СК. НКПЛАЋКНА ИИСМА НК ИРИМАЈУ СЈВ

ЗАПИСНИЕ ГлАВИОГА СкУПА ,ДРУЖ11НЕ за 110ТП0МАГАЊЕ С р ПСКЕ КН.ИЖЕВНОСТИ" 17. октобра 1882. г. у В еограду. Председава: Председник оснивачког одбора г. Јов. РистиК. Председпик г. Јов. Ристи/1: „ Господо. Пре пего што пристушшо послу, за који смо се искуппли. имамо да испувимо једну дужпост патријотизма и лојалпости. После безбожног покушаја, који је био управљен противу живота нашега Криља, иема ни једног патрноте српског, нема ни једне поштеве душе. која. се из дубине своје није нотресла н испунпла осеКае.нма гнева, гпушааа и нрезирања противу тако великог, грозног злочипа, који је био намењен да угасн жпвот првоме Краљу нове Србије, да баци нашу отаџбину у недогледну провалију свакојаких заплета. несрећа и опасности. „Но „Бог чува Србију". После првих тренутака страха и изнепађења он нам је повратио веселе дане радости, којој се ми искрепо предајемо и као натријоте и као грађани. „Госиодо ! Ми имамо да честитамо и себи и отацбини сретно спасење Краљево и као следбенпци начела реда, напретка и правилног развитка. У нашим редовима има нас доста, који смо или сами, или којима су очеви, учествовали у судбини наше земље у разним ноло жајима, често и као нредставници народни, под Обреновићем I. нод Обреновићем III. па и под Обреноновићем IV. Одпошаји лојалности према узвншеном дому Обреновића, нису, дакле, за нас само дужност, но су постали још н традиција (предање), постали су потреба, коју свп дубоко осећамо. За то нека буде једнодушан одјек нашпх осећања у жељи: Да живи Краљ Милан I". Скуп се одзива једногласно бурним и непрекидним узвицима: Живио Крад>! Живела Кра љица ! Живио Престолонасљедник! Г. Вуја ВасиК из Г. Милановца благодарећи патрнотској речи гос. Ристића, којом је дао израза осећањима, која испуњавају све чланове Скуна поводом покушаног атентата , предлаже: да скуп преко нарочите депутације поднесе Његовоме Величанству и лично израз ових осећања како у осуди атентата. тако и у радости: да је Бог спасао Србију од злокобних последица, које јој је намепила зла душа и пгкосна рука атентаторке. Предлог овај Скуп једногласно усвоји но с тим, да .је жеља његова, да сви члапови Скупа тим новодом учине своје подворење Н>егов. Величанству. Но после обавешгења Председника Ристића, да је за извршење овога нредлога прстходно нотребно знати: да ли ће Његовом Величанству бити угодно примити чланове Скупа, нзјавн се жеља да

се Г. Ристић до првог састанка о томе пзвести, што је он и примио на себе. Г. Ристић, као председник, поз ! дравља Скуп беседом, која гласи: „Господо ! „Мени је пала у део та часна дужност, да поздравим и овај ре} довни Главни Скуи дружински, као I што сам, прошле године, имао сре| ћу да ноздравпм и онај ванредни Главни Скуи , који се био састао после повољног одзива, на који је, у круговима наших једномисленпка, наишла нојава наше Дружине. „И даљи одзив, који је одонда ј предусрео нашу Дружипу, био је | не мање топал и усрдан. Измене, I које су уведене у урећење Друј жинско, умножиле су средства и ј прошириле круг њених чланова, а ( учешће, које се показало у развијању задатка Дружинског, било је ј у пуној мери живо и заузимљиво. „Господо ! Ми смо, на прошло1 годишњем Скупу, обележили као ближи задатак свој, да исаитујеI мо сувре.чене иојаве и иотребе јав-

нога живота, да их ироучавамо и ироираКамо, а међу собом да се обавештавамо. Не може се одрећи, да наша обавештавања нису имала свој део утицаја на јавно мишљење. И ако не можемо тврдити, да смо успели дати нашем јавном животу цравац, који би јавно мишљење желело, смемо ипак изрећи, да смо се савесно и натрчотски трудили, да осветљавамо праве интересе земаљске ; принели смо, да се јавно мишљење оријентује у многим спол.ним и унутрашњим питањима, која су на среду изишла. „Тај задатак нијенам могао бити тежак. Једна странка, која нма своја стална начела, није никада у забуни, ма какви догађаји искршавали. Између крајности ми смо стојали ва средини чврсто и непоколебљиво. И ма да су људи наше странке нодносили најчешће и најтеже ударе партијске тесногрудости. ми смо ипак у раздраженпм тренутцима стишавали духове и нрепоручивали умереност и стрпљење. У данима искушења нисмо се бацали на цримамл.иво поље других странака, нити смо, с друге страпе, тражили, да се с њнма утр-

кујемо. Програм наш (печатан у првом броју дружинског органа) обележио је међе, преко којих ми нпсмо нрелазили. И што смо сва та искушења достојно издржали, имаћемо да захвалимо оној измерености и оној самосталности, коју су нам начела наше странке у свима прнликама очувала. „Несрећа је за државу, кад јој се партајни одношаји тако цоремете, да странке своје компасе погубе: кад консервативци пређу најпре на поље радикализма, па после на ноље реарције; кад странке изнђу на поље лицитације, па се стану најаре надметати са начелима политике и државне управе, а после новлачити се за старе бедеме своје. Кад такво стање у земљи једној настане, онда ту нема сталне осиове ни чврстог земљишта за јаван живот ; онда у страначким начелима нема искрене озбиљноети, да их мисле и вршити како нх износе ; онда народ и владалац не могу да се оријентују о нравој етруји јавнога мишљења, те наступају кризе и трзавице. И саме ове кризе, које, од неког времена, нашу земљу нотресају, чини ми се, да ће не мало наћи свога објашњења у томе, што је иартијска равнотежа изгубљена. „Господо и браћо! Једна странка, која учествује у судбоносним догађајима своје земље од 25—30 година. носи свој нрограм на челу. Нећу сномињати чак 1848 годину, кад су наши једномисленици, још у своме млађаном одушевљењу, почели сејати слободоумне идеје ; али ћу свакојако подсетити. да у нашим редовима има људи, од којих су једни учествовали у знаменитим догађајима од 1858 г.. а други у уставном иреображају Србије од 1869. кад је ирви иут у нашој земљи заведена представничка система владавине, коју , истина, странке данас налазе за недовољну, но из које ипак оне свој живот црпу. Нећу, на послетку, спомињати ни врло скорашње догађаје од 1876—1878 г. као још живе у свачијој памети ; али ћу, на основу свега тога, смети изрећи, да странка, која кроз толико година стоји на јавној нозорници сксус земље, — не би пмала по-

! требе да износи, или тачније рећи, ! да понавља свој програм. Па ипак. кад смо ми, прошле године, изнели главне тачке своје нолитичке вероисповести, чнни ми се, да смо учинилн више, но што смо дужни ! били да учинимо. „Зачета у данима једног знаменитог идеалног покрета (1848), одгајена у времену, које није познавало данашњу материјалистичку 1 струју, но само чиста непомућена народна предања, сасвим је при! родно, што либерална странка, у данима свеколике своје прошлости, ноказу.је као кардиналну тачку свога нрограма тежњу, да се раскомадани делови народа нашег на ј Балканском полуострву уједине у природним етнограФскимграницама, а у облику старе историјске славе и моћи, како на нолитичком тако и на црквеном пољу. „Један овакав историјски облик већ се обновио. Проглашењем краљевине испунио се један вековни златни сан српскн. И ма да би се могло да замери нутовима и начинима, којима је тај догађај извршен, ми смо ипак поздравили краљевину — не као празан облик, но као снмвол славе и снаге, као заставу, под којом се чува достојанетво државе српске. „Надајмо се, да није далеко оно време, кад ће и на дрквепом пољу оживети народно предање, кад ће се и у нашој православној хијерархији повратити највише достојанство, те у српској ирестолници успоставити столица пећских патријара на славу и понос српске цркве. „У овим главним облицима јављав се некада нсторијски живот наших нредака, па шта може природније бити но тежња, да уведемо у живот своје столетне идеале, да у младом нараштају загревамо груди живим успоменама на ведре и светле дане срнске прошлости ! „Господо! Не треба да пропустнмо ову прилику, а да не обележимо и гледиште, које је ваша страшса заузела према важном питању о промеии устава, које данас заннма духове у нашој земљи. Тиме бисмо обележили н другу кардиналну тачку наше политичке веронсповестп.