Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

4 у]

ОРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ,“

Број 1.

небо се било још већма натуштило а канда је почео п ветар. Суседни шумар гледаше непрестано у облаке. Таман ако стигну у врх планине ето ти им и буре с вејавицом. Добро ће бити ако истерају и први мет на миру. Ко би рекао да ће после онако красног синоћњега вечера осванути овако ружан и незгодан данг Нису претурили ни прву косу а већ је друштво било без воље. (ваки би се драгом душом вратио, али нико не сме први да помене. Роман ћути, натуштио се па прти стазу кроз снег.

Хајка стаде на брду на равници. Лугари се отискоше с хајкачима лево, обиће брежину, ухватиће се потока па ће истерати страном уз Церов поток. Ловци ће запаст и у заседе с ову ис ону страну потока, испред старе шуме те препречити звериње, да не умиче у њу избуквика у матору шуму. У томе шипрагу имаде увек доста срна а кашто искочи и по који лис. Прескока и трага има на све стране.

да по сахата бијаху се ловци сви понамештали све по двеста корачаји један од другога. Сваки зна где му

Џосле неколико речи пристаде цело друштво, да се заметне још и други мет. Време се рашчистило, па срамота би било | вратити се празних шака. А није ни у реду, кварити домаћину вољу.

Заметоше и други мет. Тек што су хајкачи замакли за брдо, али један шицар из села, који се сишао био у до, да се напије воде из потока, дође горе и рече нешто Роману.

Роман стаде као опарен. :

—_ Где си их видио Колико их имаг

— Замакошеено у ону честу њих тројица с пушкама, а двојица с торбама.

—- То не може бити, Лазаре, да се ниси преварио, да то није био Петар Јашаг ;

—_ Та бог е вама, господине. Као да их сад гледим. Људи непознати, мора да су отуд некуд од Врдника.

Роману није требало више. Таван облак му се надви над челом, а лице му плану гњевом. Код њега жива, да оружани пустолови тумарају по његовој шуми још кад он лови. Звижну у Фишек на лу-

Прискочише и подигоше га, једва је. могао да промуца: Е

— Убише ме зликовци! Љуљу... и глава му клону на раме поп Стеваново.

— Ко је пуцао, Романе, за Бога живогаг

Но Роман није дизао главе. За тили часак били су и хајкачи ту. Два најача момка сподбише та под мишице. Привезаше му рану на челу. — Та није била дубока, тек ако га је драмлија окрзнула јер се сва осула у букву. Но испод леве мишце лоптила је силна крв. Зликовац је га-

ђао баш у срце — и тешко да га није и погодио. “Ове бадава кад хоће несрећа! — СОви-

ма се још синоћ слутило, да не ће бнти добра. У сто добри часа да су се вратили одмах после првога мета — али шта ће кад је он кукавац био највећма навалио. Зар је могао мислити, да ће му бити, јаднику, о глави.

· Но ту сад нема чекања. Умочише пеигкир у снег и привише му рану на левој сиси. Часом оборише грање те отесаше носила. Тежак је то човек а где би таки рањеник издржао сат хода

стоји предњак, да зна кудаће 7 пуцати, да не пуцају један на другога.

Таман што је звижнуо шумарев Фишек, диже се ветар све то јаче. Време беше попустило, облаци се пустили ниско. Већ __ полеће по која кап кише а с њоме и снег. Сваки је засео у бусији, неки на пањ неки пао за дрво. Пушке су запете али ороси су покривени лактом, да не би ваље закисле.

Из даљине се чује хука као да хиљаду кола тутње преко калдрме. То је бура која се

И ЈЕ | У У

мучи да ес Дунава узиђе уз

планину. Облаци се носе ниско

над шумом, долови сепуше од магле као грдни котлови. Ветар час јечи, час Фијуче, час опет свира. Бура је већ ту, тек да се излије свим беснилом својим. Наједаред груну киша као из кабла. Не потраја ни четврт сахата а окупише цигани. Није да падају, мислиш све секу образе. На овоме времену не би

А лежсазжљдер Обрежовшт, паследишк српског престола.

до куће па све да га носе на | рукама.

Тужан спровод крену се као да прати мртваца. Свако је то дошао блед као крпа. Тежак бол се исписао свакоме на лицу. Такога човека да умлате зликовци из заседе! Под | теретом туге нико није ни ми| _слио да пође за убицама у | - пготејујуј-

Пођоше низ брдо. Уз тихи корак носача чује се само тошко јечање рањениково. Баш као да му нешто рошће у грлу. Нема од њега већ ништа. Да Бог да дође жив и до куће. Није шала ударити човека драмлијом по сред срца жива.

Поп Стева и намесник 01јаху испредњачили, да спреме тоспођу Босиљку и Љубицу па ову грдну несрећу. Кад се носачи помолише према кући, излетеше обе јаднице кукавноме Роману у сретање. Кад допа| _ доше до носила па га видеше да већ издише, падоше обе па

ни бесан кер изишао на поље из куће. Но ловци ћуте и трпе, знају да мора бити и тога, да ће то. часом се из

тутњити па ће брзо прећи. Тако је и било. |

да хајкаче нема ружна времена, Фишек је звижнуо, они кретоше хајку. Сваки то наслонио рукав од гуњца на очи, па иде унапред. Нису они криви, што нема ни клета зверета — они су своје истерали, па су се ћутећки домакли ловцима. Куте и ловци, само што чујеш, где им цакћу орози на пушкама, када их спуштају. Један хајкач прича, како је у оном чуду, кадје онако сипало и пљуштало Видео пред собом јелена и трикошуте; куд су продерали не уме да каже, јер није видео ни на десет корака испред себе. Другови му не верују, мисле, да лаже, Циганин је па воли слагати, него да га ко части.

Први се мет ружно изјаловио. Бура се стишала, али зла воља је порасла у свију —- види то свако, да данаске нема берићета; но Роман не да рећи, истераће још један мет, како им било, после ће ручати на планини, па отуд ће раније кући.

ловци: немојте, чекајте! Таман су нашли ко ће их послушати! Та Роман се не боји никога, до бога. Прискочише „шицари“ сеоски, да иду они да виде ко јег Роман махну руком да се не мичу. Сви стадоше као укопани, јер знају, да у њега нема шале.

Роман уђе у шипраг. Није дошао ни до оне суве букве, када му се зачу громки глас: стој, момие! У том плану пушка, прво једна па после друга. Зло и наопако, то није добар знак. Биће крви. Ловци потекоше у шипраг. Још они нису ни улегли, али груну Романова двоцевка прво из једне, па онда из друге цеви и затим наста нема тишина. Еј наопако, ту ће бити мртвих глава. Кога Роман гађа, тај му не ће умаћи. Ловци нагоше брзо кроз младиковину. Кад су претурили на сто корака али имају шта и да виде! Роман поклекнуо десном ногом а леђима се одапрео о букву. Ловачки му шешир у снегу а са чела му лопти крв. Левом руком држи се за срце. У лицу је сав блед.

гаре, а сподби двоцевку преко среде. И |

земљу као да их је гром удћрио. Љубица подскочи, врисну поново и паде на носила. У тај мах је кукавни Роман Животић издахнуо. Проклета двоцевка остаде му пуста. Још му је синоћ кобила о глави. Лову је био крај. Ловци су овом грде ном п ненадном несрећом били тако потрешени, да су само помогли тужној сестри јадној кћери да се учине прве спреме за укоп. Разишли су се после својим кућама, да прексутра дођу да учине милом покојнику и другу последњу почаст. | (брески судац је предузео одмах најонергичније мере да се зликовцима уђе у траг. Трећи дан сахранише несретнога Бомана Животића али не у сеоском гроољу мо по жељи његовој у врх планине па једном видноме чоту. Шуму је волио, у њојзи је живео—у њојзи нека борави и вечити санак. Лаки шумски поветарац доносиће му сваке зоре и вечера миомире торскога цвећа; славуји п косови певаће ого њега онда ће му бити као да није умро но као да је п данас жив. (Наставиће се.)