Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

„СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

И 11

-__ Сутра дан упутих се прво управнику „рпских просветних и црквених послова. Уз пут чујем да је већ отишао из свога министарства — јер се око десет сахата свечано затварају седнице српскога парламента. У нас примају министри једном у недељи дана у подне — са српеким министром рекоше ми да се може говорити сваки дан чим тако рећи сване.

Мој домаћин, који ме спровађаше по вароши, изведе ме у калимегдански парак. Бивао сам по многим престолницама, али ретко да има где тако дивна изгледа као што је са калимегдана на Саву п Поцеђје. Тек сад сам опазио, да је Београд тако велики, да би у њему било места и за твеста хиљада душа.

Време је школеких испита. По калимегданском парку шећу ђаци јатомице. Час по сретасмо по једну групу у којој то двојицу тројицу обучене у црно сатонеко одело, шумадински опанци им на тогама, а на глави шешир са грдно шидоким ободом. Под отим ободима спазих много увенуло и изнурено лице са тврдим шсто остарелим цртама. Знам и сам како е ђаку кад је сиромах и у оскудици, али увај израз не ће бити да је увек отуда. Ја оних борних чела као да читах бригу у проблему како би се овај несретни свет зајбоље могао песправитиг Камо оне ветрине, онога весеља, онога живога духа што гако лепо доликује младостиг Биљка вене / хладу, тако и младост вене под притисгом ових клопавих шешира испод кога се, тесто од тешке збрке мисли не види јарко -унце. Какви ли ће људи бити ови млашћи, када су већ сада тако суморни као ја је цео свет пао на њихова рамена.

Опростих се с домаћином, јер је морао то дужности на школеки испит — и упутим се за ђацима да стигнем до „велике пколе“, да потражим кога доколнога, приатеља који би ми био вођа до места где заседава српска скупштина.

(рпска велика школа — ајта тагег таука и вештина у Србији импозантна е зграда. „Миша Анастасијевић своме олечеству“ — тај скромни натпис казује гарежљивост српскога родољубља. Пријатељ кога тражах бијаше баш до-

зршио свој час и прихвати радо моју молбу. |

Морадосмо се журити да не одоцнимо третутак свечанога затварања скупштине и едва имадох каде, да из прозора велике школе бацим поглед на кућу преко пута у којој је становао некада први српски министар просвете — Доситије Обрадовић.

Прођосмо чаршију и ма да колико радо иначе проучавам шта свет продаје и купује сада могох само да бацим који тоглед на оригиналну али изабану ношњу српских сељака из околних места.

Прођосмо две три улице па дођосмо до ниске зграде друштва „Првенога крста“ у којој држи скупштина своје састанке. Пред зградом бијаше се већ построио багаљон српске стајаће војске. Нисам никад видео српску војску и морам да признам да сам замишљао, да су синови кршне Шумадије и плодне Мачве много одраснији и лепши него што је ова момчад. Прелетох све редове али не видех момка као бор. Нема ти наших Личана и Оточана нигде у свету. Казиваше ми да је ова момчад из нових крајева где је сој људи много кржљавији.

Малена дворана српске скупштине биће данас пуна и ја не имадох воље да узнемирујем своје пријатеље да ми набаве

које боље место. Стадох са својим вођем уз капију где ће улазити све што данас ваља да дође у скупштину.

Посланици улазе један за другим. Мој вођ казује ми имена чиме се који одликовао као представник суверенога народа. Необична је појава да су у српској скупштини најбољи и најразборитији говорници сељаци, људи из народа, који никада нису ни чули за реторику. (С посланицима заједно улажаху у дворану појединце српски државници од најстаријих до ових који су сада на влади.

Час по па загрме кола која довозе представнике страних сила, чланове дипломатскога кора. Никад краја поеслани-

цима и њиховим секретарима — сви у тророгим шеширима и златом извезеним

Фраковима. Посланици највећега банкрота у Европи — турскога падише беху од свију најбогатије одевени. И пашће али господства не ће дати. Ако се не- варам, Французи имају једну пословицу која каже: „Од узвишенога до смешнога има само један корак“. Тај један корак учинио је секретар некога посланства — младо поносито момче с наочарима. Како је слетео с кола, па нагнуо у авлију, није смотрио гвожђе о које се запиње реза од гвоздене капије. Запне ногом — и прући се на земљу колико је дуг. Тророги шешир одлети му у прашину, наочари пренуше на комаде, златан Фрак дође сав прљав а човек се осакати по шакама п по лицу.

— Брате, ако си од какве пријатељске силе, баш ме је жао, иначе устани па опета! — подемехну се један дежмекасти Београђанин што стојаше до мене.

Уз сав малер не могох ни сам да се не насмејем на овај „дипломатски пад“.

У тим загрмише коњаници на улици. |

Дојаха кнежева гарда — знак да иде кнез. За часак па стадоше и кнежеве кочије. У њима сеђаше кнез п председник министарства. На двоји други коли допратише та министри и достојанственици скупштине који су били отишли по кнеза.

Кнез од Србије био је у војничком 0-

делу које му се чисто упило у тело. На прсима му Ољештаху одличија великих сила. Импозантна појава с поноситим држањем. Око усана му лебди црта по којој би рекао да је у овај мах нешто 60лешљив. ( пријазним осмехом, клањаше се кнез лако главом према одушевљеним поздрављачима.

Не потраја ни но сахата а седнице српеке скупштине бијаху свечано закључене престолним говором. Не дочеках кра-

ја свечаности, јер бијах рад да видим

кнежеву гарду. Лепи момци али су им

коњи некуд неједнаки а одело им није у-

десно — зелене доламе са жутим тајта-

нима. Рекао бих и да многи не јаше баш

највештије.

Уз пут чујем да кнез полази у 1 час | по подне лађом до Базјаша п отуд на да- |

леки пут у Пешту, Беч, Берлини у Петроград. —

Пре него што ћу доле на Саву, сврнух јопгједном у богату ризницу српскога знања и умења, у народну библиотеку по у музеј што су смештени у згради велике школе. Но заборавих сасвим да је већ подне превалило те се слабо могох користити овом тренутном посетом.

Кад сам сишао на Саву затекао сам на окупу све што је интелигенције у Београду. Састадох сету са старим пријатељима с којима се нисам видео још у де-

·" ше

| лим.

тињетву. За часак па сам био сретан да се упознам готово са свима професорима велике школе, гимназије, реалке, српским уметницима и књижевницима. Кажу да је Нови Сад српска Атина. Тај ласкави назив припада данас у истину Београду у много већој мери — јер на многи специјалитет у науци и вештини имаде у њему по десетина стручњака. Што је у свој Србији најдаровитије, што се радом на разним пољима огледало и опробало, то се стекло у српеку престолницу. Чисто ми се надимаху груди када прелетах очима импозантну групу у којој се састало на једном месту толико бистрих и спремних српских глава.

На стотине виших српских оФицира из свију родова оружја бијаху образовали шпалир кроз који ће проћи господар од Србије до српским заставама окићенога брода.

Кад забрујаше звучна звона са саборне цркве у знак да је кнез приспео у цркву и свршио молитву за сретна пута — загруваше и српски топови на граду. Нисам меких живаца али признајем, да ме је у тај мах прожмао неки особити осећај, јер сам први пут у своме веку чуо како грува српски топ. У онај исти мах окретох се према Авали и Поцерју, па проницах оком у оне даљне крајеве, где је недавно тај исти српски топ навешћи-

вао дане српске слободе и независности. __ Кажу да је тачност учтивост великих

и узвишених особа. Равно у 1 сахат загрмила је кнежева гарда савском улицом, а низ редове упарађеног батаљона орила се звучна команда: „пред перси!“ Војничка банда је интонпрала народну химну.

Са дворских кочија сиђе кнез водећи кнегињу о десној руци. Кнез бијаше у цивилном путничком руву а кнегиња у белој, лакој, европској хаљини. У оној снежној одори изгледаше прва и најлепша СОрпкиња као бајна вила из горице.

Громким гласом одјекиваше из свију група пратилаца: „Оретан ти пут, Господару !“ Кнез се јављаше свима весело: „абогом тосподо! У здрављу да се видимо!“ Кад је ступио ногом на брод — узлете велика српска бандера уз катарку, ес града поново грунуше из топова — и кнез се опрости с кнегињом и евитом да у пратњи министра и скупштинских часника по-

ђе — пут Базјаша. За један часак па јескупљена светина похитала кући — на

ручак. У ерцу пуно задовољан што ме је случај довео баш данас у Београд да видим што п у њему ређе бива — пожурих се п сам у свој стан, да ми ма и госту не ократе рукаве.

Ма да сам се журио пак застадох пред једним излогом. Зауставила ме је слика лепог Орпчета у народном оделу. То беслика наследника српскога престола кнежевића Александра. Лепо дете као писано. Нек је дете у просјачким траљама, — нек је у свили п кадиФи — ја га воМени је дете најлешши, најмилији створ на свету. Олика наследникова тако ме је очарала и занела, да сам онога часа закључио да потражим пута и начина, да га видим, да га познам.

Кад сам у тој намери после подне походио по упутству своје домаћице „дворску госпођу“ Босиљку Љешанина — био сам сретан, да ме је примила са оном љупком предусретљивошћу која карактерише ову „прву српску госпођу“. Госпођа Боса је импозантна појава. Образована