Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

„СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

"ва наступне грознице, јер у њима труне бише, из чега се рађају такозване „мијазме,“ које проузроче и без једења воћа наступне грознице, а са јелом воћа у толико пре и јаче грознице долазе, које онда код појединих понеколко месеци а и годину дана трају и немож' их никојим леком одклонити.

На овим великим врућђинама многи греше и о то, што угрејани и ознојени, да би се лакше разладили, разузуре се, отворе врата и прозоре једно према другом, па стану на сред собе на промају па се наравно брзо разладе, а уједно по кадкад и преладе тако, да се поболу од севотина, костобоље (ревматизма), протисли ит. д. а то су све саме тешке болеети. Наш простији свет тражи на овим великим врућинама разладе и одмора лежањем на мокрој трави, влажној земљи и у ладним пуним влаге подрумима, а то су све места, на којима се најлакше дође до протисли, запалења плућа, грчева, па идо зачетка јехтике (суве болести.)

Пошто смо разложили и набројали све прилике, у којима свет у ово летње доба долази до болести, ваља нам још разложити како се од болештине свакоме и чувати ваља.

Нема сумње да је купање на великој врубини и нужно и здраво, само се ваља на ум узети да се пре него што. у воду уђе човек одмори, да му се узрујана крв стиша и дисање умири, да не скаче одма у воду, него да један по један уд водом покваси и рукама протре, па тек кад је цело тело тако мало по мало разладио, онда може слободно пливати и скакати. Можда је многи од пошт. читалаца доживио или бар чуо, да је овај ил онај иначе врло вешт пливач, како се свукао скочио у воду и никад више није изашао, а то зато, што је угрејано тело своје напрасно разладио па га је грч ухватио, те се морао удавити. Још нам ваља приметити, да се никад не ваља купати одма после јела, јер, како је пун стомак, а од хладне воде сва крв појури од коже и површине тела ко срцу, пљућима и мозгу, то може таког несмисленика лако крв да угуши или капља („шлог“) удари.

Обично има у свима купаоницама такозвани „туш“ (канта са решетком) па пре него што се у воду уђе, треба цело тело на ту

ружу водом исполивати (туширати.) — У мес |

тима, ди нема никакве воде за купање, може се сваки испомоћи са таким једним тушем, па ма просто и обичним лонцем, да га когод из висине водом по глави и телу полива, а он међутим да се сам рукама по телу трља. ЦЏа и тако да тело своје опере и да га довољане разлади. За пливаче је доста, да су по сата у води, а за непливаче четврт сата. Што ладнија вода у толико се краће времена остаје.

Даље греше млоги, особито младеж, и де- |

ца, што угрејани и ознојени пију ледену воду, кафу, једу сладолед ит. д.А да то није добро, и да свакога могу постићи због тога: грчеви у стомаку, повраћање, пролив и т. д. сваки и сам расудити. —

може

Што се тиче јела воћа, немамо ништа противу тога, ако је воће зрело, особито крушка и јабука, па и друго воће, али као што рекосмо, прво да је зрело, а друго да се не једе само воће него бар с лебом, а најбоље је кад се једе одма после ручка, јер, е' једне стране не може толко шкодити као на штесрце, а с' друге, што се не може од њега после ручка много јести. Није згорег на воће да одрасли чашу, а деца коју кап добра вина попију, особито после шљива, тургуња, диња и кукуруза.

Од воћа је само једино грожђе, које се може јести кад и колко се хоће, напротив кукуруз, диње, шљиве и тургуње волели би

јаку светлост,

ла се никако неједу или кад се већ једу а оно бар што мање.

Многа деца као обично деца што мало пазе на своје здравље, иду гологлава по највећој |трипеци, а усљед тога наступа нека болест у глави од које се до данас једва које дете избавило. Ту болест зове наш народ, ако се неварам „срдомаси“, а познаје се по томе, што дете одма у почетку болести добије јаку главобољу, очи, лице и врат састраг до плећа и рамена страшно поцрвени, за кратко само време, па се дете обнезнани, бунца, и трза се и т. д. То су у кратко знаци, из који сваки може знати — с каквом болешћу има посла, ако му је за извесно познато, да је дете дуго времена гологлаво на жестоком сунцу било. — Колко желимо, да еви родитељи односно старатељи добро пазе на децу, да им по жестокоме сунцу не иду гологлава, то им ипак драговољно прискачемо саветом у помоћ, ако би кога та несрећа задесила. Најпре треба дете сасвим разузурити, раскопчати, све подвезе раздрешити, дете у ладовину главом положити, ако није

са узвишеном ошишано брзо га до главе па ма како ошишати, затим две из ледене воде исцеђене облоге наизменце и врло често на главу метати и мењати, слачицу или рена на табане и листове привезати, ако је могуће клистирати сирћетом и водом или га сапуном отворити: за уши по једно три пијавице метути, већ како је које дете млађе или старије, а ако нема ледене воде, онда се полива дете бунарском водом по глави, што чешће и дуже тим боље. Та болест нетрпи ] вику и лупање, треба дакле собу у кбјој дете болно лежи обдан помрачити а ноћу свећу од њега заклонити п сваку вику и лупу избегавати, а осим свега тога најкорисније је позови одма лечника. Др. Л. 6.

ДО ВЕЧЕРЊО КИШИ. БА

ЈА епо ли си ти, Боже, украсио евет!

=> 7

455 + Тихо, мирно сунце већ залази ено, Зрак вечерњи злати небо очишћено;

Влажном земљом јоште мног' поточић мили, —

Скоро су се грозни пљускови излили; Земља ћути, спрема с' да сан ноћни снива Вечерња се румен по води прелива;

Џо цветним крунама многа кашља сине, Погнуло се цвеће да мало почине, Умивена лица, још свежији уди;

А кад на уранку из сна се пробуди, Отвориће опет своје недро орно,

Да нов живот прими: сунце животворно.

На све стране мирно, свечано, и стројно, У хладнику седим тихо и спокојно; По врту и небу миран поглед блуди И по који уздах из мучених груди; Поглед се одмара, а душа ми кључа: Вређали је људи — б!ла ју је туча, Чини јој се, жедној празан пехар дали, А њезино цвеће други узабрали;

Што је буни, плаши, обилато дано, За чим она тежи, то јој ишчупано. И сад би, уморна, неком свету ином, И зато се краде вечерњом тишином, Староме животу тражи нове дане А за њом потегле мисли узбуркане.

Да, и ја бих хтео гутљај тихог мира Из твог великога, природо, путира; Да оростш цвеће, што цвета у мени, Да, залијеш врте што су: потрвени, Клонулу ми душу да покријеш широм Увако чистим небом и свечаним миром.

Аз што искалу мира — шта у миру роди г Мир је стаза, која гробовима води. Човек је да терет свог живота прти,

је даље хумор

А многи почивци гласници су смрти, Хладни поветарци, што с' гробова пире, Док нас не охладе, док нас не умире. Одмори су старост, ја младости хоћу, Ком' још кипе груди — не воли самоћу!

Овуд' је свечан покој, ал на миру: хвала!

У мени је нова мис'о засијала:

Ја се дижем Теби, ком' се вазда молим, Не видех те никад мојим оком голим, Ах духовно око, које даље стиже, Кроз небо и звезде ка Теби се диже: У Те тражим силе, љубави и нада,

Па Тобом осењен — ја се лаћам рада!

Милорад П. Ш

ЈНА О ВОНИВе

2р6А

Хо

с ал и МВС УРА СУКО ЧНр с — Албум хумористичних слика. Саставља.

га (Отевањ .Ј. „Јевтић. Књига прва. У Новоме Саду, 1877. м. 8-ина, стр. ТУ. 99.

Р;

Браголије. Несташлуци, приме, слике т прилике из ђачког живота. Написао Тре Костић. У Београду, накладом књижаре В. Валожића, 1881. м. 8-ина стр. 128.

Ђачки живот, тај неисцрпљив извор за 0мање нацрте, узела су оба писца за предмет књижевног им рада. Ко тај живот није сам проживио, ко га није искусио у свим Фазама. његовим, са добре и лоше му стране, том ће можда многа појава у њему бити неразумљива п непојмљива, али му тони најмање не побија вредност, шта више, што га окорели џандрљивци све већма осуђују, тим он све већма, избија на површину, и тим већу важност добија код оних, који ће тек временом да се с њиме из ближе упознају.

Тај живот дакле узела су, као што већ. рекох, оба писца поглавито за предмет свој, али се у начину извађања те теме битно разликују. Док је Костић већином дескриптиван, остаје Јевтић махом рефлективан. У првог је татка главна ствар, и он се око ње тек местимице одаје рефлексији; у Јевтића је пак рефлексија све и сва а гатка тек споредна етвар, која рефлексији тек као нека стафажа служи. Јевтић н. пр. има у својој збирци само три чланка, који се као приповетке могу узети, остали је део резонирање 0 каквој ашстрактној теми. Костић се на против држи свуда конкретна предмета и не одступа скоро нигде од чистог приповедања. У Костића главни мотор а хумористично приказивање главни манир; у Јевтића је пак главни мотор досетка, што у форми каламбура. а главни му је манир резонман. Не кажем да су, и Јевтић и Костић, у том правцу свагда постигли намере своје, но и пак се показује и у једном и у другом доста изражена хумористична жица. Јевтић јен. пр. иу свакидашњем животу досетљив и пун хумора; Костића, лично не познајем.

Прави је хумориста сличан правом песнику: и у једном и у другом морал тај дар већ урођен бити, набавити се не да никако, При поле доброј вољи може сваки човек у науди нешто допринети, у уметности пак не, јер из међу науке и уметности и та је разлика, што се у науци тражи више труда, у уметности пак више природна дара. У том баш и лежи језгро. Хумориста не да се сло: мити ни од каквог удеса, он прелази с досет ком, која често не штеди ни сопствену лич