Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

ОРПОКЕ ПЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

У РУСИЈИ. УСПОМЕНЕ ИЗ ГОДИНЕ 1871. с 1.

и –5 НА ПУТУ ДО ПЕТРОГРАДА.

“ДЕ пло Ј8 око 10. сати пре подне, кад ЈКе наш но место руско, у рани“ танана и полиција нису нам дали, да изађемо из кола, док им нисмо предали пасоше наше. Кад је и то обављено било, пустише нас из наших кавеза, и ми се упутисмо у 06лижњу рестаурацију, да се мало прихватимо, док нам се међу тим пасоши прегледе. Кад сам ступио у рестаурацију, нашао сам је дупком пуну и једва сам могао доћи до места. Чим сам сео, стадоше ме облетати неки зуласти, крмељиви Чивути, нудећи ми на неком језику, који на свету не постоји, своје услуге, ако бих хтео аустријске банке променити у руске. Мој расположај није био бог зна како ведар, те из прва нисам ни пазио на њихове речи; алш вечито зујање њихово око мојих ушију, разагна за неко време суморне мисли моје, и ја се упустих с њима“ у преговоре. Била је читава дражба око моје личности, а њихове зеленкасте, несталне очи лутале су непрестано по капуту мом, тражећи по свој прилици оно

смештени. Ја сам их само посматрао, јер ми се јако допало њихово непрестано трзвање п палуцање њихова језика. На послетку ми већ и то позорје постаде несносно п ја се решим да променем пет

фор., пошто ми је свега толико и остало од аустријска новца а карту сам већ у

Бечу до Петрограда узео био, као тод што сам остали новац код једног бечког сараФа разменио био. Било је вредно погледати у њихова лица, кад сам им пружио све га пет Фор., јер се они за цело надали, да ће ме у већој своти онако мајсторски моћи одерати; али из мог новчаника није излазила више ни једна банка. Кад су то ти амбулантни сарафи видили, стадоше се помало удаљавати, и само је остао један, по свој прилици тек почетник, који се задовољавао мене дакле петицу и даде ми неке рубље,

које, што се тиче масти, нису ни најма- |

ње попуштале његовом кафтану, са кога се маст баш онако цедити могла. Ја нисам хтео да их одмах узмем у руку,

се не укаљам, него их почнем ЕН гледати; кад је то мој млади Чивутин спазио, поче ми нудити нове банке,

пеку. Ово је Финансијски геније, помислим у себи, и више досетци му за љубав пристанем на његов предлог. Кад сам се ослободио Чивутина, приступи ми послужитељ, и запита ме, шта сам рад да једем. Наручим нешто мало јела, п кад сам и тај посао обавио, стадем се обзирати по соби. Било је ту света свакојака: Пољака, Руса, Немаца, Чивута и један Орбин а тај сам био ја. Ту се разговарало, јело, пило, пушило; задај је био врло мешовит, а свежа ваздуха ни с које стране, јер се прозори нису могли отворити прво

и малом хасном. Тај ми про-

с тога, што јена пољу у пуном јеку владала руска зима, друго пак, што су прозори били замрзнути.

Више од сата сам пробавио у рестаурацији, док нам није вратар јавио, да можемо ићи по своје пасоше. Сад поврви светина на поље: ја се нисам хтео гура ти, него сам чекао, док се врата мало не одгуше. Кад сам изашао на колодвор, упутим се за руљом и дођем до кућерка,

где су се издавали пасоши, игдесу се пре-

гледали сандуци и остали пртљаг. Код прозора писарнице било је већ пуно света; али то ни најближим није помогло ништа јер су чиновници сваког по именце прозвали, и њему пасош предали. Сваком, који је пасош примио, погледао је чиновник 0штро у очи, да би тако, бар на психолошки начин, дошао до које скривене намере његове. И ја сам морао претрпити оштре стреле из очију чиновника; али је моја савест била политички са свим чиста, те сам им поглед мирно издржао. Кад сам имао свој пасош у руци, приступим чиповнику, који је прегледао пртљаг. Ја му пружим свој скромни ковчежић.

— Шта имате у њему, запшта ме чиновник руским језиком.

— Рубље, одговорим му, хотећи му чистом словенском речи да најјасније кажем садржај његов.

— Што! Рубљеј! викне чиновник и

забагља своје шаке у ковчежић а кад је тамо наишао само на нешто кошуља и друго рубље, и на коју Фотографију, подиже главу и погледа ме сумњиво.

— Та да, рекох ту; рубље, 'Уазсће. Аћ, засеп че дЧосћ УУазсће, рече

али да | му од сваке рубље уступим бар коју ко- |

место, где ми је џеп, у ком су ти новци ми немачки и насмеја се трохотом:; 1ећ ћа-

"Ђе сеојацђе,

ћг Кофег 156 пие гизазећеп Еиђеја апое Е.

= Паз уетсег, одговорим му пи насмејем се такође. Нађеп че ееп огоззеп Кобџег: запшта ме даље.

(ООпима теа тесшт рогео, уаз че

ћеег зећеп, 152 АПез, беше мој одговор. После тог малог интермеца, изађем с ковчежићем п с пасошом на поље п упутим се влаку. Кондуктор ми покаже вагон, ја се сместим у њега, умотам се у бунду, запалим цигарету и предам се суд“ би својој. Нисам дуго размишљао; врата од вагона отворише се опет и у кола уђе још један сапутник. Чим је сео, ослови ме руски. Ја му одговорим немачки, да не знам руски говорити, но ако му је стало до разговора, и ако зна немачки, можемо тим

| језиком диванити. Тек што сам И то ка-

зао, окрене немачки, као да је једва то и дочекао. Био је Немац, трговац-путник, и тужио ми се, како су му друга задржали просто с тога, што му је име онако исто, које је и неког знаменитог пољског усташа.

— Сад мора остати ту до сутра, док се власт не увери, да је за иста скроман и скроз и скроз невин човек, путник као и ја, пи да, осим сличног имена, нема с оним пољеким инсургентом ништа сродног. Али тако је то у Русији, само што још

| човеку не прегледе и косу, је ли у њој

пренео шта преко границе.

Ја му нисам одговорио на ствар ништа, само сам жалио друга његова, што ће пропустити коју згодну прилику.

— Ваљда ће међ Чивутима направити који кшефт, додам још.

Таман! рече ми сапутник; али

на послетку за што и не, та он тргује

сапуном и помадом, а тај би еспан оним |

Жидовима био од преке потребе.

Међу тим се влаки кренуо. На путу смо се нас двојица из ближе упознали. Ја сам му нешто казао, нешто и прећутао; он ми пак рече, да. тргује лулама, и то од стиве. И ту ми показа своје чизме од пуста, које су биле накљукане самим лулама, малим и великим.

— То је због царине, дода; ко би се наплаћао, јер ти не знају шта да ишту.

Тако смо ми, ћутању, дошли до Варшаве.

Чим смо стигли на Варшавски колодвор, позове ме мој сапутник, да узмемо заједно кола, која ће нас одвести на друти, на Петроградски колодвор. Било је вече и мрак у велико. Седнемо на кола, и пођемо кроз варош. Целог пута нисам говорио ни речи, него сам се одао мислима. својима, гледајући ту стару, чувену варош. По осветљеним улицама врвио је свет; један је ишао послом, други забаве ради, многи пак без икакве опредељене цели. У мислима сам прошао негда славну повестницу Пољског народа; гордо п разуздано племство; гледао бедни потиштени народ, сличан по судби несретној Турској раји; гледао спољашњи

"углед а унутрашњу невољу — поред свег

сјаја већином мутне слике. Међу тим су нам кола стигла до огромна моста, који води преко реке Висле. Висла је за север-

| не Словене, што је Сава за јужне. Негда, „је текла кроз чисте (ловенске области;

сад је друкче, али не за то, што је можда река променила свој ток, него што крај њених обала нема више свугде Словенских области.

Једва дођосмо на други колодвор. Ту нам је ваљало остати добар сат, док се

| наш влак не крене пут Вилне и Динабур-

га. (едосмо за сто п стадосмо вечерати. Меј сапутник је говорио много, речи су му онако чисто летиле из уста, ја сам га само слушаом тек по кад кад се с њиме куцнуо. Једва дадоше знака да уђемо у жељезна кола.

Сутра дан у подне били смо у Вилни; ту нам је ваљало остати пуно два сата, док се влак даље не крене. Рестаурација, у коју смо ступили, била је велика и елегантно намештена. Грдан „буфет“ беше на дну сале, напуњен многим, разним јестивом и пићем. Узмемо сваки са њега по једну порцију јела п седнемо за сто, јер смо обојица осећали приличну глад. Услужни послужитељи отворише нам бутељу црна вина, као што рекоше, Бордоског, и ми, мало поткрепљени јелом и пшћем, запалисмо цигарете и почесмо се разговарати. У варош не хтедосмо ући ни један, прво што нисмо имали много времена, друго што је била цича зима, те смо се боље осећали у топлој рестаурацији, После ручка пили емо по руском обичају шољу чаја. Мени одмах први гутљај није пријао, и да не покварим ручак, наручим црну каву, која ми је много боље годила, ма да није била бог зна каква. Путника. је мало било. До мене је седио један бра-

дати Рус, који је после сваког залогаја,

повукао дим из своје цигарете, и том приликом свагда на нас мрко гледао, по евој прилици с тога, што смо се немачки разговарали. Мој сапутник ме је и упозорио на то, али ја сам се чинио и невешт, не, што сам се можда бојао брадатог Руса, него што сам му у себи одобрио.

У вече смо стигли у Динабург. Ту сам

Мајн = а

час у разговору, час У

гледао

ин |