Српске илустроване новине : за забаву, поуку, уметност и књижевност

СРПСКЕ ПЛУСТРОВАНЕ НОВИ

_ За ме нема мира још у свету оном Ја полазим мирно за вечерњим звоном. Да, живот је сладак; ја га љубим, Ја полазим да се у мисли задубим,

У све мисли, које сад с вама подели, Да у њима живим, док дан не забели,

Да угасе чежњу, што ме позва амо

Да говорим е вама, да се — изјадамо.

љубим;

И последњи зраци већ са куле беже, Поветарац пири у образе свеже, Тишина кроз груди мелем-сласти лева, Дух ми се, одморан, у крила одева, Да полети светом, 0 ком толко снива, Да још јаче трап“, још јаче — улива.

1880. МмП шШ.

па л лелоаиса

( МОМОМОНСОА 7 НСЉАЋЕЋ МОМА ИЋ 25

+ 4121 15 РАЗНИХ КРАЈЕВА. БЕ НОНОАОНОНОН УУ ПА 6

(до АНУ ОААУУОНОКНО Бе

У РУСИЈИ. УСПОМЕНЕ ИЗ ГОДИНЕ 1871.

(Н става).

П.

= лакој хаљини 2 затшта ме вратар | А „швејцар“, опо на улицу да потражим г.

Петрограду богословију учио.

ја: та ево на мени је зимски капут. — Тај паљто! Види се, господине, да сте први пут у Петрограду, насмеши се. вратар ; ради да вам се већ до најближег рогља не смрзну уши. Знате ли, да имамо данас двадесет и један град зиме! Него идите торе, и узмите вашу шубу.

Ја сам послушао вратара, и

амо сте пошли, господине, у тако |

| само пе причека и уђем у двориште.

„извошчик“ код неког великог здања, у једној споредној улици.

— То је свеучилиште, рече ми кочијаш и скочи са својих кола. Кад сам се сишао ш ја, паде ми случајно поглед на коњица, и пе могох се уздржати а да не ускликнем; био је бео, као шећером посут; 21 град руске зиме претвори му за чавак зној на густој длаци његовој у бело иње. И да нисам за време вожње морао по кад кад трти свој нос, тај бп ме призор убедио опо са свим, да је хотелски вратар имао потпуно право, што ме је чисто натерао да узмем шубу, и што је мој средњо-ев-

ропеки зимеки капут тек онако олако у, паљ- |

то-ом“ назвао. Хм, помислим у себи, наши зимски капути су овим Русима тек „пберцијери“. Кажем кочијашу да

Кад сам ушао био, запшта ме дворник

„шта желим. Ја му немачки одговорим, да | би рад био дознати за адресу једног 60-

гослова. Дворник ме по свој прилици није равумео, али ме упути у канцеларију Ууниверзитетсеког управитеља. Окинем своју

шубу, обесим је о клин п пођем правцем

који ми показиваше услужни дворник. Кан-

целарија и стан управитељев били су, чи-

ни ми се, при земљи; уђем у нутра, и нађох се у — кујни. Ту сам нашао две жене, једну просту и једну лепо обучену.

пад сам се сишао | Пртогупим тој последњој и учтиво је за-

| питам, да ли бих могао говорити с тоспо-

зиком одговори ми госпа, да јој муж сад

овде ваља ићи у шуби, ако нисте |

право да |

кажем, нисам се ни најмање покајао. Кад

сам се поново сишао, п вратару казао камо

| шект, тарући по кад кад

сам намеран ићи, погоди ми он „извошчика“ на два сата, и ја, умотан у топлу бунду. одјездим дуж Невског проспекта

на свеучилиште = Невски проспект троградско,

то главно Оћло Пе-. | нисам могао том првом прили- |

ком тако уочити п схватити. Преда МНОМ |

се само пружала широка улица у недотлед. Малене сонице, као што беху п моје, јуриле су око мене непрестанце, чисто очи засенуле. Ја нисам био новајлија у великој варошш; шест пуних година живио сам у Бечу, научио на метеж и на жагор, као што је у тој великој подунавској престоници; али све то није ништа према метежу и граји у Петрограду. Сонице су ницале пред мојим очима, као опсене неке, тихо и нагло. да ми опет тако исто тихо и нагло из вида нестану.. Једино што беше гласно, _еху вечити усклици кочијашта : „береги-с!“, којима су пешаке опомињали да се чувају. Десно и лево, по тротоарима, врвио је свет тамо-амо, замотан у дебелим, лепим пгубама. Ко ће их уочити све! Оамо куће, које су мирно стајале, привлачиле стално очи моје. То су биле чудне куће;

палата до палате, и с једне и с друге стране |

улице, стајаше поносито, озбиљно, као два дуга реда челичних Преображенаца, тих најодабранијих момака васцеле руске војске

Тако после по сата вожње,

стаде ми

те сам се био потпуно |

да су ми |

" калуђера, већином научењака,

| жељу

Су |

| не седи у семинару,

За што у лакој хаљини 2 рекох му | није код куће, али да ђе се за по сата

вратити, и уведе ме у лепо намештену собу. Ја јој ту рекох, ко вам и шта хоћу а она ми на то одговори, д дати извештаја. И збиља, госпа ме лепо упути, камо ми ваља ићи. Богословија није смештена у овом здању, него у. Лаври Александра Невског. на упутству, изађем на поље и седнем у кола, рекав кочијашу камо да ме вози.

И опет сам јурио кроз Невски прос„узвишење“ лицу мом.

На дну Невскога проспекта, на левој обали велике реке Неве, баш тамо где из ње излази „одводни канал“, стоји манастир, који је основао Петар велики и посветио великом кнезу, св. Александру Невском.

Тај је манастир управо збир више цркава, здања, башта: ту су гробнице вели-

ких руских породица ·

рова, Ромјанцова, Безбороткова и др. На ' засебном гробљу сахрањују се многи от-

мени и богати Руси, уметници, научењаци и песници. Ту је смештена и духовна академија. Богослови су на прилику својих католичких колега смештени у семинару, и имају своје особено одело; до шездесет Фунгирају које као професори, које иначе у том манастиру, где је у једно п седиште Петроградског митрополита.

Кад сам ступио у огромну авлију, приђе ми дворник на сусрет, и зашта ме, шта желим. Ја му стадем штрбецати своју „славено-сербеко-руским“ речма, од којих једва ако је разумео речи: „студент“, „Димитрије Недељковић“, „духовна академија“. Ми још у дипломатском претоварању, а на врати се показа калуђер, на ког ме дворник одмах упути. И њему станем износити мали репертоар свог рус ког знања, а он ми рече, да Недељковић нето у приватном

квартиру ; где му је пак квартир, то не

Ја јој се лепо захвалим |

на

Наришкина, Суво-|

да ће ми и сама |

| лета у Петрограду, већ на „дачама“,

зна. Морао | сам: погледати као велики знак. =>; питања, јер ми калуђер. рече да причекамг :

мало, можда ће му ипак дознати стап. Док (се калуђер бавио здању, почне дворник_ ошет разговор са“ мном. Шт је хтео, ни-

сам могао разабрати, а држим да и он није са мојим одговорима био са. свим на чисто. Једва се калуђер олет појави, и мени це-_ дуљу преда, на којој беше написана Недељковићева адреса. Ја. „му се свесрдно захвалим пи изађем из те: манастирске 00-

ласти. Недељковићев стан био је на Нев=

оком прослекту, ати не тамо где је најжи-

вљи, него где је са свим тих, и то одмах. олизу саме духовне академије, Кад сам зазвонио на врата његова стана, отвори ми их једна млада Рускиња: ја је запитам је ли дома г. Недељковић, а она ми

"рече да није, него ће у четир сата после

подне бити код куће. Предам јој своју карту пи рекнем јој некако, да ћу у то доба доћи. На улици кажем кочијашу, да ме вози опет у хотел. Е

Г. Недељковића лично нисам познавао, али ми је један бечки пријатељ, Јосиф РГ ком је негда у Карловцима прецептор био дао писмо на њега. Таквих „рекомандујућих“ писама имао сам ваљда петнаест,

| које сам добио од Руса, с којима сам се

у Бечу упознао био. По томе рачун ају-

"ћи, били су изгледи моји врло лепи, јер

су писма моја гласила на одличне особе,

- | од којих сам се пријатељском упутству Миту Недељковића, Земунца, који је у | дином управитељем. Чистим немачким је-

надати могао. Ати — није све злато што се блиста. Извоштик мој јурио је међу тим кроз Невеки. Број његових кола био је; ако се не варам, 19083 ; али знам за цело, да је био преко 19000. Леп број Петроградских

' Фијакера! Лети их да богме толико нема, "јер сви ти силни „извошчтици“ оду

на пољ-

ску радњу, п само ако их остане која

стотина, а и ти су довољни, јер баш онај свет, који се воза, не станује преко

00лижњим летњиковцима, или тумара тамоамо по Европи.

Кад сам стигао у хотел, било је већ

"два сата после подне. Исплатим кочијаша,

п одем у рестаурацију да ручам. Седнем

"за јед дан сто пи запштем од послужитеља,

да ми даде да једем; али ми овај рече, да још нема ништа, п тек око четир сата ако могу добити ручка. Ја сам бпо гладан као курјак, те се обратим на његово „великодушије,“ да ми код куварице изради, да ми бар нешто на брзу руку зготови. Келнер оде, и кад се вратио, рече миш, да могу добити бифтека, и да га је већ наручио. Да утучем време пи да заварам глад, узмем неке Петроградске немачке новине п почнем читати, Келнери „человјеци“, међу тим еу све шушкали нешто око мене и око моје шубе; спавим то, и почнем их посматрати. Они су с неким смешењем гледали моју бунду, чинила им се врло проста п обична, јер су по свој прилици били научени, да им гости долазе у скупоценим шубама. Моја, да богме није одговарала њиховом појму о руским бундама, била је обична, сива, црном јагњећом кожом постављена, са великом јаком од курјачине, која је са стражње стране „дречећом“ црвеном чохом постављена МЕ ла; купио сам је на Бечком „тандамарку“ за 95 «. Бунди су одговарале п моје велике кожне оперважене чизме, које сам

преко ципела облачио. Морао сам се смеали јати и сам, истина не мојој | ПЛ чуђењу тих хотелских, „человјека“.