Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

172

166

Па дозива сеју Стојанову : „Заовице, рођена сестрице ! КУ т' браца, господара мога, !« Кад зачула сеја Стојанова,

Она стрча доле низ чардаке, Трипут совру очима прегледа Док је брацу лице угледала ;

А кад брацу лице угледала, Руке шире, у лица се љубе, Једно друго сузама умива

Од радости пи од жеље живе. Ал' говоре кићени сватови: „Господару, Јанковић-Отојане ! „А што ћемо ми за наше благо 2 »Ми смо млого истрошили блага, „Док смо твоју љубу испросили.“ Беседи им Јанковић Стојане: „Сташте браћо, кићени сватови ! „Док се мало сестрице нагледим, „'Ласно ћемо ми за ваше благо, „јасно ћемо, ако јесмо људи.“ Кад се Стојан сестрице нагледа, Лепо Стојан свате даривао : Ком мараму, ком кошуљу танку, Младожењи рођену сестрицу.

И одоше кићени сватови.

Кад у вече о вечери било,

Иде мајка у двор кукајући,

Она кука, као кукавица,

И спомиње свог Стојана сина: » Ој Стојане, јабуко од злата! „Стоју мајка већ заборавила,

105

110

115

120"

130