Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

184

178

пи

Кад то чула Хајкуна девојка, Залуду јој, што је мудра била, Но се она била преварила, Баш помисли, да Мустафа, виче, Те отвори на, авлије врата. Како Хајка отворила врата, Засјаше се токе на хајдуку, Позна Хајка Сењскога хајдука, Па учини, да се натраг врне; Али ђипи Комнен барјактаре, Те довати Хајкуну девојку, Довати ју за бијелу руку, Једном руком за руку девојку, Брго другом за бијела уста, Не даде ју више дати гласа; Па извади танане мараме,

Те ју тврдо завезао уста,

Па ју тури на раме јуначко, Па поврх ње пасом опасује, Док ју добро пасом утврдио, Па још озго од мача каишем; Па побеже из Удбине беле, Оде право пољем Удбинскијем, И однесе Хајкуну девојку. Док у јутру јутро осавнуло, Зора га је била забелела Проћу пусте куле карауле. Подранио стари Ћејван-ага, Па он гледа преко поља равна, Угледао Комнен-барјактара,' Али Ћејван познати не може, Шта је оно усред поља равна,

330

со со от

340

(6 [из (603

(УЛ) сл с>

од от (ма