Српске народне пјесме. Књ. 1, У којој су различне женске пјесме

283

274.

Ал' говори Хрњетина Мујо:

» О братићу, дијете Алиле ! „Хајде саде право уз планину, „И ти води од злата кочије, „Па ме чекај код воде чатрње; „А ја одох кули- Пеуловој,

„Да обиђем кулу Пеулову,

„И да узмем Турске русе главе, „Да закопам под мермер-калдрму, „Па ћу стићи к води у планину.“ Послуша га дијете Алиле,

Оде с робљем уз Кунор планину, Мујо оде пребијелој кули,

Па пред кулом одсједе ђогина, Заведе га за бијелу жулу,

А он оде уз бијељу кулу.

Кад изиђе на ћошка првога

Од мермера студена камена,

Ал на њему дванаест столова, Ђе сиђело дванаест солдата,

Те чувало пребијелу кулу.

Оде Турчин на Бошка другога, Ал на њему два астала златна, На једноме двије преље златне, ЂЋе сиђеле двије миле кћери, Преле свилу на златно вретено; А. на другом дивит п хартија, Ђе сиђела два нејака сина,

Те водила по књизи јазију.

Оде Турчин на ћошка трећега, Ал он застрт свилом п кадивом, Па на њему четири јастука,

145

155

160

165

170