Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије
95
86
» Ој] Турчине, Ускок-Каримане ! »Што се, Туре, оженити не ћеш „Ив Требиња Туркињом ђевојком 2 „Ево овђе до тридесет ага, „Сваки има у двору својему „Који шћерцу, који милу сеју; „Проси, Туре, ђе је тебе драго, »Од тебе се нитко понест' не ће, „»СОвак ће дати за тебе ђевојку.“ Ма бесједи Ускок-Каримане : „Чујете ли, Турци, браћо моја! „Не мислим се женит у Требињу
„Ни Туркињом ни влашком ђевојком;
„Но ћу једну чету покупити, „Пак ћу поћи Чеву на крајину, „Б'јелој кули Драга војеводе; »Бујелу ћу му кулу похарати,
» А његову посјећи ћу главу, „јешу ћу му шћерцу заробити, »„довешћу је у Требиња града, „Пак је хоћу јунак потурчити, „Узећу је за вјерну љубовцу.“ Ријеч бјеше, брате, ходилица, Она оде од уста до уста, Доклен дође до војводе Драга: Кад то чуо војевода Драго, Бојаше се Ускок-Каримана,
Џа он пише једну ситну књигу, Тер је шиље у Херцеговину,
У Рудине селу Шаренцима,
А на руке Кресојевић-Крсту :
„ Чујеш ли ме, Кресојевић-Крсто !
10
2()
ст