Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

Ху

рости, које од рана (јер му је сва глава била исечена тукући се негда с некаким Турцима из Колашина) слаб будући, тако забуни, да није свагда редом знао ни певати ! Видећи ја то, ништа друго нисам знао чинити, него сам гледао, да ми сваку песму пева по неколико пута, док је нисам толико упамтио, да сам могао познати, кад се што прескочи, па сам га онда молио, те ми је певао по-

"лако (растежући речи), а ја сам за њим писао,

Ху

ХуУП

што сам брже могао; а кад сам коју песму тако! написао, онда ми је он опет морао певати, а ја сам гледао у мој рукопис, да видим, јели све добро написано.') Тако сам око ове четири песме провео више од петнаест дана. — Милија је знао још млого онаки песама, као што је она 14. у трећој књизи; али ми се није дало, да још коју препишем. Њему се већ било мало досадило онде беспослену седећи и мени певајући, а уз то још нађе се људи (какови се обично код млоги дворова налази), који се највише о том брину, како ће од свачега шалу пи смеј заметнути, те му кажу: „Куд сити, стар и паметан човек, пристао за бу»далом2 Зар не видиш, да је Вук луд и беспо„блен човек, којему је само до песама п до бес„послица којекакиг Ако ти њега узаслушаш, теби уће читава јесен овде пропасти; него иди кући, „те гледај свој посао.“ И тако га подговоре, те једној јутро, примивши од Њиове Светлости при-

1) Како старац Милија, тако и други гдекоји певачи, молили су ме у оваким догађајима, да им прочитам песму, и колико су се радовали, слушајући је онако, као што је они знаду,

ТОЛИКО су се чудили, како сам ја све тако могао написати.