Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

259

240

Кад се двије ударише војске, Једно Српска, а друго је Турска, Стоји цика тананих пушажа, Стоји јаук рањених јунака; Ето гребу мачи гребештаци, Ев' шкргућу кости од јунака; Јека стоји убојних топова, Земља јечи ведро небо звечи, А све зељош зељоша дозива, Виш' њих јарко помрчало сунце Од онога праха и олова.“ Турци дале плећа, побјегоше Дрини води ладној на обалу: Ево паше на ноге скочише, А на добре коње посједотше, Дрини води ладној утекоше; Оставише убојне топове

И џебану, што је за потребе, И бубњари бубњеве бацише, И свирачи свирале бацише, Побацаше зиле и борије, Погубише ситна ћиманета. Мили Бого! чуда големога ! Да се коме чуда нагледати, Како Српске сабље сијевају, Мртве Турске главе зијевају ! Ту не оста Србљин у дружини, Који Турске не одс'јече главе. Што Турака од сабље утече, На Дрину их воду наћераше. Колика је Дрина вода ладна, А на њојзи ниђе брода нема,

590

595

600

610

615