Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

333

»И да ће му по санџака, свога,

пе да суди како паша суди.“

Телал вика града Вучитрна

Ове једнако три недеље дана, Када телел по чаршији виче,

Ко би даље, чини се не чуо,

Ко би ближе, к земље погледује, Како расте трава на завојке, Како дојке у добре девојке; Ето нема доброга јунака,

Да погуби Синан-кесепију. Најзад зове паша Вучитрнски На дивана своје тевабије,

Арами им погачу белију,

И арами од овна јанију:

» Арам вама, моје тевабије! „Што ве раним тридесет година, „Кад међу вас не има јунака, уДа погуби Синан-кесеџију !“ Кад то рече паша Амет-паша, Шта да видиш младе тевабије ! Све су ниско главе обалиле

И образем к земље погледале, Па сви муче ништа не говоре Тад' говори Дедић Осман-ага: „Није вајда, наш пашо честити! ујел се ватра са сламом не гаси „Но се ватра сламом грђе пали! »Ни ти можеш с твоје тевабије „Погубити Синан-кесепију,

„Но га можеш грђе разљутити »Нити има сад овде јунака,