Српске народне пјесме. Књ. 3, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

263

Оде дома Али-пашиница,

Па узима сјајно огледало

И онога срмали јаглука,

Па утпре своје б'јело лишце. Кад ето ти Али-паше млада, И ето ти Хасан-аге старца. Излазила Хасан-агиница, Хасан-аги коња приватила, Али нема Али-паштинице.

Јошт да вели млади Али-паша: „Што 'во нема вјерне љубе моје, »Да прифати коња по адету ге

у Ако њојви буде до невоље, уја ћу њојви бити у невољи; »Ал' ако јој буде без невоље, »Бићу њојзи на невољу тешку,“ Вели њему Хасан-агиница:

„А ли-пашо, мој ручни ђевере! уБуби ти се махом помамила, „ Те је љубе коњски измећари, „Ено ти је на бијелој кули,

„ Бе јој б'јело нагрђено лишце.“ Кад то зачу паша Али-паша, Ево ти га љуби у одају:

» Буби моја, дуго јадна била! „Ко је тебе нагрдио лишце #« Она њему све по реду каже. Кад то чуо паша Али-паша, Ето ти га брату у одају:

„ ајде, брате, да се дијелимо !« Стадоше се браћа дијелити, Јошт да вели Али-пашиница:

30)

40)