Српске народне пјесме. Књ. 3, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

– 569

„Давор лице, не остало пусто ! 50 »Давно ли си и ти остануло ! „Негрљено и необљубљено,“

Она се је Јову осјетила,

Па говори својој свекрвици:

„Чини ми се, да је Јован бего.“ — 55 »Мучи, снахо, дуго јадна била!

„Но сигурај госпоцку вечеру.“

Кад вечера на трпези била,

Злу вечеру Јован вечерао.

Вино пије, на љубу се смије: 60 „Давор лице, не остало пусто!

» Одавно ли стојиш нељубљено.“

Опет снаха мајци проговара:

уја бих рекла и заклела бих се,

» Да је оно беже Јован-беже,« 65 А свекрва, да је Бог убије!

Не вјерова, и закукати ће. Чростртеше мекане душеке,

Врх душека брусали јастуке,

Меће њему кумашли јоргане. т0 Леже Јово у меке душеке,

Заспа Јово као јање лудо.

Кад је било ноћи о поноћи,

Ето ти му остарале мајке,

Ђаволи јој растезали душу, -7 Од коже јој кројили опанке,

А кидали месо на обојке !

Она носи ноже и анџаре,

Закла Јова по грлу бијелу,

А анџар му у срце засади. | 8() Кад је било јутро освануло, |

си