Српске народне пјесме. Књ. 3, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Па извади гајтан и доламу,

Леже Ала на зелену траву, 4() И покри га зеленом доламом,

Од гајтана исплела чадора.

Кад успупа вихар из планине,

Рећ' ће Але да та љуља мајка;

Кад успада са неба росица, 15 Мниће Але да му пјева мајка;

И одоше двору бијеломе.

Кад су прву ноћцу преноћили,

А свануло и грануло сунце,

Молила се Недер-беговица, 5() Да је пушти, да у гору пође,

Да обиде Ала свога сина.

Молила га, и умолила се,

Па отиде, да обиде Ала,

Кад ли Ала звјерад растргнула, 55 Цичи када као змија љута,

Мртва паде, више не устаде.

692. Јади Копчић-алај-бега.

О тест чини Копчић алај-бего,

Е је њему преминула љуба,

Остало му троје сирочади:

Мала Фата. дванаест година,

Але братац од седам година, 5 Треће лудо од по годинице.

Ето бегу и више жалости,

Слушајући писку и плакање

Луде ђеце за својом матером.