Српске народне пјесме. Књ. 3, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

606

Све у реду један до другога. Повезано до девет коњица, Најпотоњи Богићђев зеленко

Кад то виђе Југовићах мајка, :Кена била срца јуначкога,

Те покопа до девет синова. Све у реду један до другога, Покопа их, суве не пролила, Па повеза до девет коњица

У пореду једног за другога,

А најпотле Богићев' зеленка. Ружи јадан Богићев зеленко, Тури му се стара на рамена, Па поћера двору бијеломе.

Кад је била пред бијеле дворе, Довивала девет милих снаха, Свака прима коња свога рабра; Излазиле осам млади енаха, Не излази љуба Богићева,

Е је млада скоро доведена, Стид је бјеше од Богића свога, Мисли јадна, жив јој Богић иде, А вели јој Југовића мајка: „Излаз на двор, моја мила. снахо! „Не стиди се од Богића твога, „јер га никад више виђет нећеш.“ Цикну јадна Богићева љуба,

Па привати Богићев зеленка, Провода га-тамо и овамо; Љуто цичи Богићева љуба,

Њој говори Богићев зеленко: » 0 Богу ти, Богићева љубо!

15

20

[4 о

(55 ст

ст