Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

507

бСењанима и Гојко одонуд, а они одовуд, прокопају; кулу и ослободе гвожђа свих 300 сужана, само не могу Гојка. У том осване и појави се ага од тамнице. Раде упрти Гојка и нагне бежати. Кад ага види да у тамници нема сужања, викне на Турке и пођу у потеру. Кад су их близу стигли, Раде баци Гојка па почне сам бежати, али га Г. моли да му одсече главу. То Раду буде жао па се врати са Мркоњићем и 12 Сењана и ударе на 300 Турака, погубе их све и агу, пресеку на Гојку гвожђе. Једно Туре хтели да пусте, а Гојко не да:

Не остаљај, брате, ниједнога,

Јер ти не знаш како муче Турци. (218 стихова).

Џо другом:

Пију вино Сењани у подруму каменог Сења, међу њима П. Мркоњић а служи госпоја Десанка и кори га што јој Гојко лежи у Тов-агиној тамници. Мрк. тражи канте дуката да поји Сењане, она вели да нема. Он јој вели да је једном делио задобијено благо са Гојком, и да је Гојку дошло 37 калпака, па где су ти дукати“ Она донесе. Дигну се њих б60ои кад су били код куле, запитају Гојка где је'најтања тамница. Он им вели од мора. Једва до зоре провале пи изведу Гојка, али не могу да га раставе од гвожђа већ га носе. Појави се потера, они га оставе и почну бежати, а Гојко повиче:

Да мој брате, Џеро Мркоњићу Кад ме ниси опростио гвожђа Зашт' ме, брате, у веће ували 7 Не крите се по гори зеленој, Већ баците огањ ватре живе, Па збуњујте голему потеру. они баце огањ и растерају потеру, метну Гојка на коња и пођу двору. Угледа их Десанка па себи говори: Очи моје тако ми гледале, Ил' је сенка Гојка Десанчића, Ил' је сенка или ме варате.