Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

526

Истина је, делијо незнана, „Анђелију себе ћу узети,

„А ђецу му оћу потурчити, „И ноћђас му љубу обљубити,“ У то доба и ноћ омркнула, Једанак се Турци разметнули, Неко дому, а неко к пазару, А Алија у нове камаре,

Оста Анђа да затвори врата. Кад је врата на авлији била, Ондар Секул Анђи бесједио: „Бе си, Анђо, моје жељовање, „Бјежи гором и бјежи планином, » И чувај ми два нејака сина. „Сад ћу и ја, рече, ако Бог да.“ Пак се врати кули у камаре, Од бедра је сабљу повадио, Те Алији одасјече главу, Покупи му благо и оружје, Натовари на два сеисане,

А два друга узе оседлана,

Те побјеже гором и планином. У брзо је Анђу сустигнуо,

И даде јој погорег коњица,

А себе је бољег оставио,

Оба сина пред собом ставио, Те постаја, не би николико, Ево за њим поточ од Турака. Препаде се Бановић Секуле, Даде Анђи два близанка сина, „Бјежи, рече, ако Бога знадеш! „Носи ђецу, ћерај сепсане,

315

(51 => со ~ > Т

330

34()