Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

»У земљицу и зелену траву; Остави ми тешка аманета

»

уда му кажем и оцу и мајци,

„Да се с њиме мртвим не заклињу,

„А љубовци да се преудава, „И да другог тражи господара,

„Па сам дошо да аманет свршим.“ —

„Бе аферим, Бећир-краичниче ! „Ево тебе стотину дуката „Муштулука добра за откупе.“ То зачуше обје харамбаше, Глумац Асо, и будала Тале, Извадише по тридест дуката, Дароваше муштулука Раду. Сипље Раде у дно од торбице. Ал' да видиш гојена Алила Како се је ђидо посилио,

На сватове срклет учинио; „Ко је момак срца јуначкога, „Десио се мене у сватове,

„Пушке мећте те шенлук чините

„И играјте игре свакојаке.“ То сватови једва дочекали,

Шенлук чине огњем из пушака,

Заметнули игре свакојаке, Бапају се камена с рамена, _А највише скока из ћустека. Јадан Раде и слуша и гледа, Па се мало онђе заустави,

Он не гледа да шенлук сеири,

Но да мотри сватовско јунаштво,

Па приступи к Алину чадору,

195

200

205

50] ст