Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

550

Плачне очи с Рада не мицаше. Но када се примакнула Раду, Своју мајку колом заклонила, „Деснијем се насмијао брком,

А лијевим оком погледао.

Кад већ виђе Асан-агиница, "Зове кучка Беша тамничара: „Носи, Бешо, мртву тјелесину, „И баци га опет у тавницу, удови шјутра стара калуђера, „Нек му чати по закону своме, „Копајте га као ришћанина.“ Брзо Бешо дружину подвикну, 'Однијеше у тамницу Рада.

Кад је вечер по вечери било, Заспа краље, заспа агиница, Ал' ђевојка спавати не може. Зове Беша, зове тамничара, Покупише из ризнице благо, И оружје што је боље било, На два добра коња товарише, Три седлана јако уселдаше, Отидоше доље у тамницу,

Из тамнице пизводише Рада, На три справна коња усједоше, Одбјегоше гором и планином, За њим Бешо коње отшибује, Здраво долше двору бијеломе. Раде Фату дивно покрстио,

И вјенча је себе за љубовцу, „Да је љуби кад гођ се пробуди.

[Упор. 1, бр.

180

190

200