Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

ЕЦ Огрезну му у крв до китица, Џа повади двије пушке мале На Турке је обје истурио, Два падоше, петом не макоше. Па потеже ножа пламенога, Сам сијече, њега седхерица, Два пос'јеле њега петорица, Љутим су га ранам обранили, Људи кажу седам смртни рана, На вранчићу ни есапа нема, Па кад виђе да је погинуо, Плећи даде, а бјежати стаде, Латио се право Суторинип; Он не иде дому у Требиње, Него право бјежи у Риђане К своме зету Риђанину Вуку. Вук шједаше на танчици кули, Нешто му се даде погледати, Види пољем коња и јунака, Познава га познат“ га не може; Док ево га право у авлији, Носи десну у лијеву руку, А лијеву ногу у зобницу, Вас у крви с главе до чизама,

А вранчић му с сапи до копита.

Виче Мирко сестру Анђелију, Тад га Вуче позна по авазу, Своме се је јаду досјетио, Па истрча с куле у авлију,

Скида Мирка са коња вранчића,

Изнесе га кули у одаји.. Љуто цмили китна Анђелија,

255

270

280.