Српске народне пјесме. Књ. 5, У којој су различне женске пјесме

450

Десетеро црне лацманчади, Који куће ни баштине нема, Него само пушку шеишану, Ђе омјери, да не погријеши, Ђе погоди, мелем не требује. Отлена се покренуо Бајо, Доклен с четом у планину дође, Око друма с четом запануо. Але иде путем пјевајући,

Јере бјеше суминуо Баја, Докле Але дође на Загорје, На Загорје у паше Ченгића. Ченгић паша дочеко га дивно, Пију вино за неђељу дана. Кад неђеља на пунано дође, Устаде се Але од Новога, И. дозива пашу од Ченгића: »Мио тасте, пашо од Ченгића, уИзнос' даре, изводи ђевојку, „Вријеме је дома да идемо.“ Послуша га паша Ченгинића, Те изнесе даре на сватове,

И изведе лијепу ђевојку. Свакојега свата даровао, Свакојега који за што бјеше, Младожењи коња и ђевојку. Отален се покренуо Але, Докле усред од планине дође,

„Али вијор од планине пухну, | » И мало ми подиже мараму

5) Овде као да су неки стихови испали.

)

(ст)

[о ст

90