Српске народне пјесме. Књ. 5, У којој су различне женске пјесме

Те погоди Роснића Стефана, Паде Стефан на зелену траву, Једном рече: леле њему, мајко ! Другом рече: удри, Радоњица! У то скочи шездесет хајдуках, У Латине сабљу унесоше.

Да ти је стати па гледати,

Ка ајдучке сабље сијеваху,.

А латинске главе зијеваху. Посјекоше стотину Латина,

Па Стефана брата укопаше,

И пуштише крвцу од образах, ИП узеше блато и оружје,

П ојдоше зеленом планином.

И то је било кад се чинило,

А сад здраво, браћо и дружино!

о

Бој на Вртијељци.

СЗаљали се турско момче младо, Зафали се на Ријеки малој, Сплно Туре Селимовић Ибро, Да ће жесток мегдан написати, "Кесток мегдан на Његуше равне А на име Богдановић-Иву. Како рече, тако учинио,

Па написа лист књиге бијеле, Тер је шиље на Његуше равне, А на руке Богдановић-Иву. Овако му у тој књиги пише:

115

129:

10