Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

„Док нашега наљутише књаза, „А кад нашег књаза наљутише, „Плану књатке како ватра жива, „Па на ноге диже Црногорце, „Па на седам паша ударио, „И њихову војску крдисаше, „Серашћера с војском облећеше, „Иљаду му повата војника. „Турц у књаза аман заискаше, „И књажеву целиваше руку, „И одоше сваки своме сенту, „И нашега припознаше књаза. „Турке доби низ Херцеговину, „А остави Турке Колашинце „У крваву граду Колашину. „Отадер нам јаде почињеше, „Срби браћо, у Брда камена, „Педесет нам глава посјекоше, „Баш од Куча и Васојевића „И Пппера п Братоножића, „ А највише од двије Мораче, „То ви моје казујем јунаштво. „И још ћу ви више јада казат': „Од књаза ми једном карта дође, »Да се дижем на ноге лагане, „Па да идем питомој нахији, „Да искупим књажевога данка, „Ја сам књаза хитро послушао, „И Ђорђија брата оправио, „Ђоко пође питомој нахији, „Те је данак књажев искупио, „Понесе га у Васојевиће,

18"