Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

345

Ако кратка снага бјеше, — млада главо, Ма велики глас имаше, — зли ни гласи, Турски царе страх имаше — страшна главо. И Стамбол се тресијаше, — стојна главо, Бјеше Турке уплашио, — сад смо тужни, Латини те миловаху, — све од страха, Србија се радоваше, — сада плаче,

Јер у тебе над имаше, — зли ни нади,

Да би сте се састанули, — зли ни стани. Но кад ћаше оком гледат' — златна круно, Ка да ћаше муња синут, — удрила ме,

Кад бесједу рећи ћаше, — млади књаже, Дивно збором одвајаше, — златна круно, Ка Обилић остром сабљом, — српска славо, Ема ћу те добро молит“, — огњен змају, На тебе су грдне ране, — ране моје,

Ти ћеш завит грдне ране, —— млада главо, Па размахни раменима — крута снаго,

Разбиј дрвље- и камење, — кам да ми је, Ђе смо тебе саранили, — ох до Бога !

Па се удри у криоца, — златно крило,

Па одлети у градове, — сам си граде,

Па дошетај до краљева, — сам си краљу, У краљева свак је лијек, — за ми вијек, Па лијечи ране грдне, — сад сам грдна, Кад би ране пребољеле, — златна круно, Ти прошетај кроз градове, — нови граде, Па облази кров краљевства, — красна главо, Ема немој затрајати, — млади књаже,

Но ћеш брзо к мени доћи, — кам да ми је, Да утјешиш сузе моје, — сјајно сунце,

А и малу Олгу твоју, — змију љуту,

4()

(47 с