Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

6.

И да нађеш браћу твоју, — братска Фало, – 70 И још твоје соколове, — сам соколе,

Твоје храбре Црногорце, — ране моје,

Њима ћеш се радовати, — млада главо,

Како Турке разагоне, — млади Дано,

И Србима шире руке, — сад су кратке, 75 Ми ћемо те дочекати, — јаох мени!

И врло се радовати, — ране моје,

Кад ми сједеш на престолу, — он је празан.

Свак плаче елушајући свијетлу кљагињу, и људи парају од велике жалости и њезина кукања своја срца. Књагиња од великог плача и жалости пренемога се, спопаде је мртви зној, и оће да падне с ње златног стола, али је прихвати за руку војвода Мирко и његов син Никола, те је придржаше на ње столу, док се мало освијести. Госпођа Миркова принесе јој ње једино чедо, да се шњим мало забави.

Госпођа Миркова Стана љуто цмили и плаче, и приступа свијетлој књагињи, и љуби јој руке и плаче, и отире јој сузе са лица, и тјеши је и љуби, Стана поче нарицати и жаловати

свог ђевера, свијетлог књаза Данила:

Што сам ти се скаменила, — друго јадна,

Али немам што жалити, — имам кога, 90) Да те мало измијеним, — о јетрво!

За велико жаловање, — о до Бога!

Већ за наше веље добро, — свјетли књаже, Кога брзо изгубисмо, — нама празно,

Сву обрану Горе Црне, — ране моје, 85 Окиде им врх од срца, — рано љута,

Што сп главу заклонио, — сунце сјајно,

Што остави драгу љубу, — круно златна,

Што остави веље дворе, — златни столе,

И све твоје соколове, — вељи орле, 90