Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

350

И шњима су два сердара, — сјајна круно,

Још ћеш више друштва наћи, — дуга жалост, Од витешке Горе Црне, — сад сам црна,

И обадва гурнатура, — сад ни горе, 190 И војводах и сердарах, — сјајна срмо, Биранијех витезова, — кука снаха,

И мојега малог брата, — куку Перо.

Госпођа Миркова кад спомену све редом домовину ње, сву господу Петровиће, те изброји у ње жалосном тужењу и остале банове и војводе црногорске и своју родбину Мартиновиће, сердаре и војводе, од ље рода, најпосле кад спомену свог брата, Петра, којега је врло миловала, више него сва три друга, која. су јој жива, срце јој прекиде ње глас, те не мога више бројити нити нарицати у ње жалосну тужењу, оста нијема међу народом читава два сахата, да не изговори ријечи, но је нзападе штукање од жалосног срца. Држи је народ и плаче, тјеши је свијетла књагиња и њен син Никола и свој господар Мирко и сва остала господа. Кад се она освијести, онда поче Петар Вукотић међу сенатима говорити овако:

Петар Вукотић.

Јаох нама до великог Бога!

Несретне ли дане доживјесмо, 195 Кад рекосмо, јере прогледасмо,

Тадар, браћо, с главе погибосмо,

Ђе смо искра међу ове горе,

Искра мала, ма много ватрена,

На потрку од турскога царства, 200 Међу силом турском и латинском,

Какве силе на нас удараше,

Не мога не нико освојити,

Палише не Турци седам пута

За по седам царевијех пара, 205