Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

971

Ја ви хоћах и пријед казати,

Но не могах збор ви прекинути,

Ред ме чекат' ка поправ млађега,

Ја сам јучер из куће кренуо, 120 Па ме стиже књига насред пута, Пријатељ ми од границе пише,

Доиста је мене вазда вјеран,

И овако у књигу ми пише:

„Црна Гора сва је на Цетиње, 109:8) „И изнова постављају књаза.“

Везир скадарски измаче ергелу из уста, и сви Турци лузе

оставише; везир скадарски обечио очи на Хаснику.

Каква књаза, црни каурине!

Да ли књаза нису укопали 27

Међер ћете ви каури рећи,

Да је опет на ноге устао. 730 Како мажеш такву ријеч рећи 2

А дина ми п турске ми вјере!

Баш сад ми се косе наоштрише,

Кад за књаза ти овде помену,

Мала лака, скочиће ти глава, 135 Каурин си, пак му држиш руку,

Видио сам доста јада црног,

Докле нађох несретњега, чојка,

Те изгуби књаза опакога,

А ти сада кажеш да га круне! ТА)

Шрепаде се Хасника, и умуча: Нико ништа. Везир избечпо очи са својима тевабијама у Хаснику. Хасника гледа пред собом. 24,