Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

78

Он је од те нахије Катунске,

Највршније њихове нахије,

А родом је куће Петровића,

Од друга кољена не бива, 770 То је њима кућа најстарија. |

А ја добро знадем Црногорце,

Е другога не би поставили,

Никаквога врсна Црногорца

Без те вражје куће Петровића. 115 У њу су се врло заљубили,

Да мушкића ни једнога нема,

Би ставили женску господара,

Макар да је она и ћорава,

Већ од така злочеста кољена, 780 Сви играју по њиовој ћуди.

На земљу их држе као Бога.

Везир скадарски.

Покреће се, и испусти браду из зубова сву изгризену.

Де Хасника, нови каурине!

Ти пољепше нешто од нас знадеш,

Пак исправи, ништа не замећи, 185 Турска вјера, све збори слободно. Доиста сам у памет држао,

Да се вражје кољено утрло,

Да ту трага ни кољена нема,

До некаква Мирка опакога, 790 Не љубе га добро Црногорци,

Но све боље пи боље ишћера,

Све биране разагна главаре.