Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

5750

Везир скадарски.

Главу у шаке, тре чело, подиже браду, као да види брата или сина мртва.

Ох несрећо! предуга ли јеси!

Које црне јаде видијесмо! 890 Сви султани пи сви мујазити

И њиови паше и везири

Не могасмо томе краја доћи,

Па је вељах, да сам понајсретњи,

Ја кад нађох оно Црногорче, 925 Кад га нађох, и кад се обећа,

Да ће тога књаза изгубити,

Баш ако ће п главом платити.

Ја обећах и што не искаше,

И обдарих и што не питаше, 580 Он изгуби и књаза и себе.

Среће моје, е не дадох благо,

А да дадох у напријед благо,

Л'јепога ми свеца Мухамеда

И првога дина од старине, 895 Кћаше поћи с благом на Цетиње,

Па од мене бруку направити,

Да се руга и да се подруга,

Како ме је знао преварити,

Ка Османа пашу скадарскога, 84() Кад га знаше пријед преварити, Измамише благо и ођело,

И нарани добро Црногорце.

А турске ми и вјере и дина,

Да сам знао за те Џетровиће. 845 Турску пару за њег не би дао,

Јер ја знадем проклето кољено,