Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена
5750
Везир скадарски.
Главу у шаке, тре чело, подиже браду, као да види брата или сина мртва.
Ох несрећо! предуга ли јеси!
Које црне јаде видијесмо! 890 Сви султани пи сви мујазити
И њиови паше и везири
Не могасмо томе краја доћи,
Па је вељах, да сам понајсретњи,
Ја кад нађох оно Црногорче, 925 Кад га нађох, и кад се обећа,
Да ће тога књаза изгубити,
Баш ако ће п главом платити.
Ја обећах и што не искаше,
И обдарих и што не питаше, 580 Он изгуби и књаза и себе.
Среће моје, е не дадох благо,
А да дадох у напријед благо,
Л'јепога ми свеца Мухамеда
И првога дина од старине, 895 Кћаше поћи с благом на Цетиње,
Па од мене бруку направити,
Да се руга и да се подруга,
Како ме је знао преварити,
Ка Османа пашу скадарскога, 84() Кад га знаше пријед преварити, Измамише благо и ођело,
И нарани добро Црногорце.
А турске ми и вјере и дина,
Да сам знао за те Џетровиће. 845 Турску пару за њег не би дао,
Јер ја знадем проклето кољено,