Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

Сви краљеви с нашијем султаном,

Ето цару каурски Никола,

Како њему земљу подијели.

Немојте се ругат' ни везиру, 940 Е је био тако залудио

М у главу своју заувео,

Да изгуба књаза злочестога,

Да је Црну Гору освојио,

Султан му је први започео 945 Лудовати ка мало дијете,

Ми можемо опростит' везиру, Е је пуно био залудио,

Није народ у једнога чојка, Није царство у једнога чојка, 950 Први клоне, последњи остане,

То ће вазда довијека бити.

Везир скадарски.

Прошета се цигле два пут по одаји, и изиде на двор, никоме ни збогом. Турци се разиђоше сјетни навесели.

111.

Град Оногошт у Херцеговини, на хар Мушовића у собу.

Арслан бег Мушовић, Апајлија Веризовић, Аскер мудијер царски, Мула Мустафа синовац мудијеров, Гано Љуца сједе на хар Мушовића, хегленишу, ућејфили се, ракијом обређивају се, пуше тутум, разгранали су кано прави Турци и урајетили се-— Чује се велика јека, Острошке планине одзивају се. Његош бучи,

одјекује Дурмитор.