Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

494

Милоша се они ејетоваше

За његову вјечиту спомену,

За његову храброст и јунаштво,

За његову велику заслугу,

Старац Милош у Србији дође, 2215 Једанак га за књаза ставише,

Чам постаде, Србе окупио,

Међу њима Милош излазио.

Храбрене им приговоре даје,

Спомиње им све редом бојеве, 2230) Што уради из Тополе Ђуро,

Спомиње им Лазаревић-Луку

И Чупића, који Дрину чува,

Спомиње им Богићевић-Анта,

Како Анто по Лозници шета, 2220 Спомиње им Јанка од Орида,

Већ Цинцара, који тражи кавгу, Спомиње им Милоша Поцерца

И храброга Вељка војеводу,

Опоменује Црнобарца Станка, 2230) И још многе Србе напомену,

Напослијед Милоша спомену

И његову витешку десницу,

Што Мурата бјеше погубила.

Кад Милоша Срби разумљеше, 2935 Задрма им срце у прсима,

Ватрени их узеше пламови,

У лице се Срби зазагрише,

И Милошу књазу захвалише,

Једногласно сва Србија викну, 2240 „Благо нама, наш свијетли књаже !

„Јере ћемо поб'једити Турке, „