Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

494.

ит

Пред пандуре Ченгијћу Дед-ага.

Прате Турци таин у Нишиће, Двјеста коња арча свакојега, Па барута, зрна од топова, Да утврде града никшићкога, Да затворе џаду Горе Црне, Да не даду у рају индата. Гледе тице боја крвавога,

Ђе се кољу двије силне војске, И ђе Турци натраг повратише, Оставише рану и џебану.

Па кад било о заходу сунца, И кад раја шићар заузела, Повуче се гором и планином. Раја пође, јато тица дође, Гладне тице пале по љешина, Напише се крви од јунака, Наједоше меса свакојега.

У Дуги се тице населиле, Турском крви себе ужириле. То вријеме мало постојало, Не протече ни петнаест дана,

Кликну вила са врх Дурмитора,

Друга кличе са врх Пирлитора, Кличу виле што им грло дава, Те дозивљу три српске војводе, Зову виле Церовић-Новицу,

И војводу Баћовић-Јована,

И војводу Вукаловић-Луку: „На ноге се, Срби, устаните, „Ево на вас силновите војске, »Д0 двадесет и седам табора

105

110

115

190

125

130