Српске народне пјесме. Књ. 7, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

КЕ,

Сва потамње зелена планина Од црнога праха и олова,

И од паре коњске и јуначке, Подгоне се војске шест сахата.

Још да видиш, драги побратиме,

Начелнике, српске војеводе,

И сердаре и те каџпетане,

И остале храбрене војнике Једнако се сви на мејдан боре, Војводе су коње узнојили,

И у црну крвцу огрезнули; Не знаду се Срби уморити,

Ма не могу Турке поб'једити. Ноћ ухтати, борбу оставише, "И витешке руке одморише.

Ту обије војске коначише.

А кад сјутра зора осванула, Међу собом вјеру ухватише Да се више на мегдан не боре, Докле мало руке не одморе, Да покупе мртве и рањене.

А кад треће јутро освиташе, Пак се опет војске ударише,

Већ од зрака до мрклога мрака,

Ове притиште тјелешина мртва, Има пуно два сахата пута, Паде мртав јунак до јунака Погибоше војски поглавари,

И хитрени многи барјактари,

И ту турске паше погибоше,

И јузбаше и турске бимбаше, Што по реду бројит не умијем,

7190

7155

760

7165

7170