Српски књижевни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ. 913

кандонска посла» и [roza comeđija. Ja He BepyjeM ma m сам Нушић тако мисли, као што јамачно ни Јанко Веселиновић није помишљао, пишући «Ђиду», да ће један министар који је укинуо вековну самоуправу сеоских општина пљескати из ложе неким његовим сценама, налазећи у Јанка сведоџбу за оправданост свога поступка. Разлог је таким појавама што наши писци више не пазе или не знају довољно како публика прими и појми оно што јој поднесу.

Међутим, ако је у ваздуху српске Кикандоне и било у једно време много кисеоника, не треба наводити на мисао да се боље завуђи у загушљиву мемлу оријенталних ћумеза. Или узмимо други случај. Ни у једној другој земљи и народу није, стицајем прилика, дано тако мало видљивих доказа о захвалности према успомени заслужних предака. Све наше споменике те врсте можете на прсте избројати; шта више, наши људи такво захваљивање сматрају као излишне беспослице и измотавања (мој колега Ал. Ст. није могао у прекјучерашњој «Законитости» написати чланак у корист једне добре ствари, а да се не закачи за «банкете и прославе»). Рекао би ч0век да тако и Нушић мисли, али у то ја, колико га познајем, не верујем, и ако целом једном причом исмева «Одбор за пренос костију».

Нушићу, рекло би се, све може бити за шалу; канда му је слабо што толико прирасло за срце, да га не би жртвовао за љубав лепој досеци. Тако се он уопште не кида ни за што, а последица ће тога бити: да његова сатира није јетка; лака је, и пријатно се чита. По тој лакоћи, стоји данас Нушић на првом месту међу писцима који у нас ту врсту обрађују. А како је њих уопште премало, читаоцима ће ова збирка још боље доћи.

А још би боље било, кад у Нушићевој компосицији не би било оволико овлашности, у стилу — немарности, у језику — грешења, боље, велим, кад “ његову писању, у понеким духовитим потезима, не би било оне исте обичности које и у опажању.