Српски књижевни гласник

.)

Г ИЛА. O

чињах се да слушам оно што ми она говори, а у ствари бејах сав предан Гили. Гила и опет као да не обраћаше толико пажње бонбонима; узимаше их и меташе један за другим у уста, али очи не скидаше с мене. И ја сам гледао њу. Изгледало је као да хтедоемо једно другом завирити на дно душе. Задирнем је међутим за по нешто, нашалим се мало незграпније по угледу на остале сеоске момке, а она се као застиди, ућути, па крене послу, замахује српом, под којим се класје повијаше, жње, п то брзо жње, прича по нешто, шали се, па се тек иеправи, па опет упре поглед у мене.

Тако емо се тога дана много погледали, а љубавне шале и разговора беше п сувише. Па ипак мало!

Кад беше око малих заранака, ја и Гила већ се бесмо једно другом у толикој мери приближили — да се почесмо, шалећи се, јурити онуда стрњиком. И сада као да гледам како бежи преда мном — задирнула ме нешто, а ја је појурио — сукња јој закачиње за стрњику, њена. вунена. црна сукња по дну окрзана, испод које се час по час укажу ноге са дугачким вуненим чарапама до колена; онда стане, окрене се, насмејана, изазивачки, па се загледамо једно у друго п дуго гледамо, а Милица —- чујем — где нешто говори, кара нас бајаги и смеје се.

«Истина, волиш ли кога момка“ запитах Гилу у једном од тих тренутака.

— Не волим.

– Не волиш оног Алексу 7

– Јок! вели и обори очи.

— Погледај ми право у очи».

Она погледа; али MM се све чини да она то чини се великим напрезањем.

Док. на. једном, на међи, указа се отац, са пребачеHHM гуњом преко рамена. Кад стиже, упита љутито и зачуђено:

, Шта, зар још нисте пожњели 2

— Сад ћемо», одговори. брзо Милица,