Српски књижевни гласник

8 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

би, бар први дан празника, провести с њима у Топчидеру или Раковици, — јер је то била њена страст, да светачне дане проводи у шетњама, било по вароши, било по околини. Али Аранђел не би заменио своје уживање. никаквим другим. Радован се не умеша у тај разговор; мислио је о нечем другом. Они су знали о чему мисли, кад је добре воље, — о чему ће повести разговор, ваљда, двадесети пут од кад је поново ожењен. О кући. Управо о кућама, о оној у Крагујевцу коју би радо продао и о оној у суседству — трећа од радионице — коју би радокупио. И Радован поче, онако лагано, као да казује у перо, своја давнашња. ип позната нагађања: ако би продао своју за двеста педесет дуката, онда би му недостајало још неких ледесет, да купи суседну. Јер, бадава,. шпекулант предузимач, чија је, неће да попусти ни за грош! Види лепо да се Радован занео за том кућом! А, с друге стране, п јест на згодну месту и доиста ће јој цена расти сваке године, као пи евима зградама у томе крају !! Као увек, кад је о томе говор био, Аранђел је климао главом п, као увек, додаде:

— Па што се, чико, предомишљаш 7 Уради тако! Уложи и мојих педесет дуката, па мирна крајина; мени ће увек бити право!

То су биле најдуже п најемишљеније изреке Аранђелове, а тај савет чики, и ако беше младићу из срца никао, беше из туђе памети. То је било једном, кад их је неки сродник из Јасенице походио у Београду. Говорећи о томе Радован рече:

— Оно, петина, ово дете има код мене готово сву зараду као калфа за четири године, дакле неких седамдевет дуката, али...

— Шта „али“ 7 рече сродник... Уложи његових педесет дуката, па мирна крајина; њему ће увек бити право, било да се доцније одели од тебе, било да остане као ортак!...

Анка климну главом према Аранђелу и додаде оно,. што он беше изоставио, са неким својим малим долатком :