Српски књижевни гласник

436 СРпски Књижевни Гласник. | te

се време буде дуже протегло, све ће вам теже бити пздржати. Ви сте још врло млади; ако искушење буде тако Jako да вас снага почне издавати, дођите менп кад у тренутку осетите да ћете морати подлећи; не кријте се од мене; ја ћу вас спасти од нечаснога дела које су, на срамоту свога имена, многи официри извршили. Сећајте се да је слободно разбити робијашке окове кад се може, али не п погазити поштену реч. — Ово рече, стиште ми руку и остави ме. пад 1

„Не знам да ли сте опазили у животу, господине, да преврати који се у нама дешавају зависе често ол једнога дана, од једнога часа, од каквог значајног и непредвићеног разговора који нае потресе и у нас усади, тако да кажем, нове клице, које полако расту; остале наше радње само су последица п природни развитак тих првих клица. Онај дан у Фонтенеблу п ова ноћ на енглеском броду билп су такви часови за' мене. Адмирал Колингевуд ме баци у нову борбу. Оно што је у мени била емртна чамотиња, благодарећи заточењу и мадачком неизмерном нестрпљењу да се дам на посао, постаде сад необуздана жудња за отаџбином; гледајући како туга најзад упропасти човека који је вечито одвојен од материнеке земље, жудео сам силно да познам п заволим своју земљу; измишљао сам многа добра која ме у ствари нису очекивала; 'замишљао сам породицу“ и сањао о рођацима. које сам једва познавао; пребацивао сам себи да их нисам довољно волео; — они су међутим, не рачунајући ме ни у што, живели хладно и себично, равнодушни према пропалом и напуштеном животу мом. Тако и само. добро претвори се у мени у зло, мудри савет што ми га адмирал даде, био је пропраћем особитим узбуђењем које је било јаче но он сам; његов узбуђени глас потресао ме је више но мудрост његових речи; и док је он мислио, да моје окове јаче учврсти, дотле“ се у мени појачала необуздана жеља да их са себе стресем. — Тако: свагда бива са саветима, писменим и уеменим. Само искуство и'закључци, 'као резултат нашег посматрања, могу