Српски књижевни гласник

OTR

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

у којој би пи он био. То није управо оно што су консервативци“ очекивали. Тај Чемберлен, за кога су они миселили да им буде само „кортеш“, држи данас толико у својим рукама њихову већину код бирачког тела, да може разговарати с њима као господај. Кал се. 1895. састављао Солзберијев кабинет, Чемберлен је желео министарство финансија, — M TO му је министаретво било просто одречено. Алп кад се, по Солзберијевом одступању, буде приступило реконструисању његовог данашњег кабинета, онда ће се, извесно, према Чемберлену имати више пажње него 1595. Њему ће се онда морати да да све што буде захтевао, — п из писања консервативних листова пзилази, да ће му консервативци бити благодарни, ако само не буде захтевао председништво у министарству, јер осећају да му. у крајњем случају. ни то не би могли одрећи.

Овим се примерима довољно утврђује na се вођа једној странци чешће намеће споља, утицајем јавног мњења, него што га странка сама себи бира. Али и у оним елучајима, кад га је странка сама себи изабрала, узима се, нарочито од последње четврти прошлог века, да он никада не постаје први министар по одлуци скупштинске већине већ по одлуци бирачког тела. Узима се, другим речима, да се на изборима не решава само то питање, која ће странка доћи на владу, него се решава и то пштање која ће личност у њој бити први министар. Избори се сматрају као једна врета плебисцита: гласа се за Дизраелија или за Гледетона; за Солзберија или за Розберија. Као што свака странка мора изаћи пред бираче са својим програмом, тако мора изаћи п са својим вођом, чију кандидатуру за првог министра бирачи имају да приме или да одбаце. Одмах, после последњих избора, БалФур је рекао у Парламенту: „Ако последњи избори нешто значе, онда значе то, да је народ дао лорду Солзберију мандат да састави министарство...“ Ни Краљ ни Парламенат није дакле начинио лорда Солзберија првим министром, већ га је начинио народ. Из тога је Балфур