Српски књижевни гласник

690 “> СРпски Књижевни ГлАСНИК. рукава“ што се каже! Јер је Трифковић био одиста такав, и он је те исте голине кад је лао „Честитам“, написао још два комадића : „Школског надзорника“ и „На бадњи дан“ (оба играна 2. августа 1871).

„Школеки надзорник“ је врло пријатна п спмпатична комедијица, и боља него „Честптам“. Пре свега, финија је и нежнија од оне прве; комика је у њој дискретнија, ни по чем груба. А после, још је вештије и изведена, брижљивије састављена него „Честитам“. Ту нема ни оних ма и минималних и неважних неоправданости које смо тамо опазили. Све је овде лепо оправдано; сваки део интриге потпуно на своме месту. Чему би се једино у том погледу могло донекле као замерити, то је ово: школски надзорник тражи учитеља Петровића у његовој кући кад овај из ње изиђе, и Петровић, опет, тражи овога. кад овај изађе; или: какав је то надзорник који не држи испит са ђацима, него само прегледа зграду, узима обавештења од учитељеве кћери, и с тим еврши целу ревизијут Ето, те две ствари једине су од оних елемената интриге којима би се могло зар нешто и приговорити. Али, то и нису мане, ни минималне, никакве; њима. се не може у стварп нп приговарати, ни замерати; то би значило тражити „длаку у јајету“, и више него то. Читалац ваљда и не мисли да смо ми ове „замерке“ озбиљно узимали; наше је било само да покажемо како се, и кад се тражи има ли у склопу комада извесних делова који нису на свом месту, не може скоро ништа такво наћи: толико је тај склоп скоро савршен !

А такав је доиста, могло би се рећи. Има да дође (то је суштина и задатак комада) надзорник у једну сеоску школу, и да својим доласком начини читаву узбуну у мирној учитељској породици (као у Гогољеву „Ревизору“, само у „Школском надзорнику“ имамо све поштен и симпатичан свет): е лепо, све је удешено тако, да се што већа узбуна произведе, п што пикантније изведе. Петровићу је зато п дато да се онолико хвалише пред женом како ће он „очитати лекцију“ надзорнику: оно