Српски књижевни гласник

1976 СРПСКИ КњижеВНИ ГлАСНИК.

благо“, али су врло познате, нарочито прва, коју већ ваљда ева деца знају, у стиху и у прози.

Друге две добре приче такође су раније познате. Једна од њих, „Синовље пожртвовање“ штампана је у „Пупољцима“ Д. Ј. Соколовића, и то краће а лепше. Само јој је завршетак више но тужан, а то већ није за децу. Друга прича „Отац и кћи“ штампана. је, ако се не варамо у „Невену“ Змајеву, само можда под другим насловом. Осим ових прича има их још неколико које имају замисао добру, и ако би им обрада могла бити боља (.Миличина Кокица“, „Деда и баба“, „Добар ђак“ ит.д.).

Још се ваља задржати на причи „Најтрајније богаство“. У њој се тобож прославља знање, и истиче изнад богатства. Али зашто је знање најтрајније богаство 7 Читалац очекује да чује о задовољству које знање собом доноси, о бољем моралном животу. о готовости човековој да своју срећу тражи не у себичном нагомилању блага, већ у општем благостању. Или се нада да ће знање унети у душу спокојство и стоичку излржљивост у невољи; да ће начинити човека снажним по карактеру и расположеним по темпераменту. Грдно се вара читалац! Знање није важно због свега тога ; оно је „најтрајније благо“, јер кад непријатељ пороби нашу земљу, он ће богаташима олузети благо а ученога човека начиниће својим првим долавником. Ето, то је морал све приповетке !

Књига Г. Г. Дачића и Спасојевића, с погледом на сврху којој је намењена, ипак је за препоруку. Кад се већ „Моралне поуке“ морају учити, боље их је на овакав начин износити деци, него се пуштати у теорисање које нити. је деци довољно јасно, нити забавно за читање. Морално васпитавање деце мора много више рачунати с непосре дним утицањем на осећања дечја, но на њихове чисто интелектуалне способности. Већ п пначе настава појединих предмета прерано развија дечији интелекат, На штету осећајности, а нарочито мори памћење излишним ситни-