Српски књижевни гласник

ЉОоОРСЕ Том

двоколица, то је увек могуће. Била је увек лепо одевена, јер као командант батаљона, са добром платом, са дохотком од ордена. Почасне Легије, п са Наполеонском месечном платом, која је тала била дванут већа, био сам у стању да је издржим, и она ми ни мало није била на сметњи. На против, њене детињарије веселпле су покаткад офишре седмог ловачког пешачког пука.

Мајор се у псти мах приближи к њој п тапну је по рамену.

— Ћерп моја, дед проговори. коју са поручником; та лед, климни бар главом.

Она продужи играти домине.

— А, да, рече он, она је данас мало дивља зато

што киша пада!

Међутим, нема никад кијавицу. Душевни болесници никад не болују, п то је бар згодно. На. Березини п за све време повлачења. од. Москве, она је ишла гологлава. -— Дед, ћери моја, играј се, пграј се слободно, немој се ти, због нас, снебивати; ради шта хоћеш, Лорето.

Она му узе велику, црну збрчкану руку, коју беше спустио на њено раме, принесе је плашљиво усницама, и нољуби је као што би то урадила каква робиња. Осетих како ми се срце стегну на тај пољубац, и окретох живо коња.

— Хоћемо ли продужити наш пут, мајоре, упитах га: ухватиће нас ноћ пре него што будемо у Бетини.

Мајор саструга брижљиво, врхом сабље, жуто блато што се нахватало на његовим чизмама; затим се попе у двоколице, натуче на главу Лоретину капуљачу од њеног малог чоханог огртача, одвеза своју црну свилену мараму, п завеза је око врата своје усвојенице, удари ногом мазгу, слегну раменима и викну: ..Напред, бедна лружино!“ HM MH Će понова кретосмо.

Киша непрестано падаше тужно; сиво небо п сура земља протезаху се бескрајно; нека врета тамне светлости. бледо сунце, скроз мокро, заплажаше иза великих воденица које стајаху непомично. Настаде дубока тишина.