Српски књижевни гласник

24 CPnckm Књижевни ГлаАсНИК

спроте обитнике. На моју велику жалост, изгубих из за навек,

Загледао сам, први пут тада у своме животу, до дна правог срца војничког. Тај ми сусрет откри један нов ред људи, који ми дотле беше непознат, и који народ рђаво познаје и према коме се рђаво понаша; ја га од тад почех јако ценити. Од тада сам често тражио око себе човека, који би личио на мога сапутника, п који би био кадар да тако заборави себе, као што је он учинио.

За четрнаест година моје службе у војеци, само у њој. а нарочито у презреним и сиромашним редовима пешадије наишао сам на те људе — античког карактера. који су осећање дужности терали до крајњих граница, не кајући се због послушности, не стпдећи се сиротиње. проети у навикама пи разговору, мноноспти славом отаџбине, а равиодушни према својој рођеној, повлачећи се са задовољством у тих и скроман живот, и делећи са несрећнима тајин што су га својом крвљу плаћали.

задуго нисам знао шта је са сиротим мајором, тим пре, што ми није казао своје име, а ја га опет нисам за то ни питао. Међутим, једном, у кавани, године 1895 чини ми се, неки стари капетан борне пешадије коме сам га описао, чекајући параду, рече ми:

— Па дабоме, познавао сам та, спромах! Био. је храбар човек; погинуо је на Ватерлу од топовског метка. Оставио је, доиста, у двоколицама, међу комором, једну луду девојку, коју смо одвели у лудницу у Амијен, кад смо се кренули у војску Лоарску, пи она је тамо умрла, у највећем беснилу, после три дана.

— Па 'наравно, рекох му; није више имала оца ранптеља !

— Шта, оца! шта ми причате ви 7 додале оп хотећи се показати финим и мало више. слободним.

— Велим да севпрају „збор“, одговорим излазећи из каване. Па и ја вршим самопрегоревање.

(Превео с француског 'Т.) АлФРЕД ДЕ Вињи.